Fudbal kreće unazad

Od svetskih prvenstava, kao turnira na kojima se okupljaju najbolje reprezentacije, nekada su se podrazumevala fudbalska remek-dela. S nedavnog u Kataru teško da bi se iz pamćenja, a još je i te kako sveže, iscedilo dovoljno eksponata za odgovarajuću izložbu. U mnogo čemu su fudbaleri i timovi napredovali, ali ono u čemu su prevazišli svoje preteče nije ono zbog čega je taj sport postao najvažnija sporedna stvar na svetu.

Od lepe igre, od onoga što se nekada upoređivalo čak i s umetnošću, tek tu i tamo zaiskrilo je nešto što se izdvajalo iz zanatlijske prosečnosti. Na primer, Mesijev prodor protiv Hrvatske, Mbapeov dupli pas protiv Argentine kad je dao drugi gol, pa Nejmarov kad je postigao pogodak protiv naših komšija, Rišarlizonova majstorija protiv nas i njegovo žongliranje glavom na početku akcije po čijem je završetku upisan u strelce protiv Južne Koreje, holandski maštovito izveden slobodan udarac za izjednačenje protiv Argentine...

Više se ne nadamo da fudbaleri plene maštovitom igrom, da zadivljuju i svoje i tuđe poklonike, nego se čak traži od gledalaca da ih besomučno podržavaju bez obzira na to šta prikazuju na igralištu, da s tribina protivničkoj ekipi priređuju pakao... Ljubitelji fudbala suštinski više nisu bitni, mada se, po starom običaju, spominju kad se nađe za shodno, kao i da će neki meč da bude praznik fudbala. Sve se svelo na puki rezultat, na cilj opravda sredstvo. Decenijama su trenirani navijači da ih ne zanima fudbal kao fudbal, nego isključivo takmičarski učinak njihovog tima i slom protivničkog. Da nekada davno nije pridobio silne pristalice teško da bi to uspeo sa savremenom siromašnom ponudom.

Sada i nema reprezentacije, a ona je skup najboljih što neka zemlja ima, koja ne daje prednost oprezu. Čak i kad je protivnik mnogo slabiji. Nada se zasniva na tome da će protivnik negde da pogreši (nekad je greška takva da se ne vidi golom okom, ali je greška), a ne na sopstvenom umeću. Na Svetskom prvenstvu 1994. godine Brazil je gradio svoj put ka tituli od svog golmana. Nalazio je način da nadmudri protivnika, koji je pred njega planski postavio fortifikacione prepreke.

I oni, koji usmeravaju fudbal svojim rešenjima menjaju duh igre. Svrha fudbala je da se da gol. Prema tome, trebalo bi da se podstiče napadačka igra, koja i nosi sve ono najlepše što fudbal može da pruži (ni golmanskih parada, na primer, ne bi bilo bez šuteva na gol, dakle, napada).

Skorijim popravkama je i simbolično fudbal preusmeren da ide unazad – kad se polazi s centra lopta se vraća. Ozakonjeno je da se ne kreće ka protivničkom golu, ka meti, kako je to bilo otkako je fudbal izmišljen, nego ka svom. Zbog toga je u zaborav poslato još jedno temeljno pravilo iz sportskih igara uopšte. Kad je početni udarac svi igrači su morali da budu na svojoj polovini, ali pošto tako fizički ne može lopta da se doda unazad uveden je izuzetak, pa onaj koji to treba da izvede može da kroči na tuđu teritoriju i otuda, poput diverzanta, obavi zadatak zbog kojeg je tu.

Granice, koje su imale svoju svrhu, prestale su da važe i kada se lopta vraća u teren posle gol-auta. Ranije nije mogla da se doda saigraču u sopstvenom kaznenom prostoru, što je usmeravalo da se gleda napred. Sada je dozvoljeno da se doturi igraču iz svog tima, koji doslovno može da stoji tik uz onoga koji je ubacuje u igru.

Odomaćilo se i neobično degažiranje. Nekada je lopta ispucavana ka sredini, preko centra, a sada se izbija ka aut-liniji. To se često završi autom za protivnika, ali je time isključena opasnost od protivnapada.

Na Svetskom prvenstvu u Kataru taktički planovi kao da su bili izvučeni ispod indiga. Utakmica se počne obazrivo, pa ako rezultat to zahteva (primljen gol ili je neophodna pobeda), onda se jurne grlom u jagode. Kad se ostvari željeno po nepisanom pravilu se opet umrtvljuje igra.

Eto, Argentina je vodila protiv Holandije u četvrtfinalu i Francuske u finalu sa po 2:0. Čuvala je stečeno i protivniku u beznadežnoj situaciji nije preostalo ništa drugo nego da kidiše. Kad su rivali spasli živu glavu, onda su se oni, prezadovoljni postignutim čudom, preorijentisali na „taktički zrelu igru”, a „plavo-beli” su svim snagama krenuli da vade kestenje iz vatre. U oba slučaju su odlučivali penali. Slično je bilo i na utakmici Hrvatska – Brazil, pa Francuska – Engleska, gde, doduše, nije došlo do produžetaka, ali se radnja odvijala po istom scenariju.

Bilo je i nekoliko okršaja u kojima se mačka poigravala s mišem (Španija – Kostarika 7:0, Portugalija – Švajcarska 6:1, Engleska – Iran 6:2, Brazil – Južna Koreja 4:1 pri čemu su Brazilci sve golove postigli već u prvom poluvremenu), ali to je više bio splet okolnosti, nego pokazatelj istinske moći. Uostalom, niko od ovih strašnih pobednika nije stigao u polufinale.