Prohujalo doba čestitki pisanih mastilom

Darovnice – to su čestitke koje otključavaju svačije srce, samo što su mnogi taj ključ u brzom životnom ritmu zagubili. Zbog toga šaljemo praznične pozdrave istog sadržaja svima koji su nam memorisani u adresaru telefona. A da sve može i drugačije, potvrđuje Jasmina Janković. Ona poštuje elektronsku mrežu, ali se u nju nije zapetljala. Ova umetnica koja je iznedrila mnoge stihove i prozne priče – čestitke piše, šalje, prima i čuva. U njeno poštansko sanduče stižu iz gotovo svih krajeva sveta, a najviše ih je iz Mađarske, pa u kolekciji koja je počela da se formira pre deset godina danas ima više od 2.000 unikata. Do njih dolazi „krstarenjem” po pijacama i zahvaljujući kolekcionarskoj visprenosti.

Za manifestaciju „Dedamrazijada”, koju organizuje Kulturni centar „Čukarica”, izdvojila je oko 220 jedinstvenih primeraka i prikazala ih na izložbi „Božićne iskre” koju je u galeriji „Start ’06” ove ustanove otvorila Nada Tanasijević, urednica likovnog programa. Ona je podsetila da su čestitke nekada bile i najlepši način povezivanja ljudi, a na ovoj postavci prikazane su čestitke od 1880. do 1945. godine. Izložene su i reprodukcije, ali i podmetači i platnene torbe oslikane motivima sa vremešnih čestitki.

Preteča čestitkama bile su razglednice i služile su da se prigodnim rečima pozdravi druga osoba ili da joj se uputi poruka. Prvu seriju razglednica u Beogradu objavila je knjižara Velimira Valožića 1895. godine sa prikazom Kalemegdana, Narodnog pozorišta i današnjeg Starog dvora.

Prve čestitke pojavile su se 1843. godine u Engleskoj. Inicijator je bio preduzetnik, pisac i pronalazač Henri Kol, koji je na ovaj način prijateljima i saradnicima čestitao Božić i Novu godinu. Jasmina podseća da su stare čestitke pisane mastilom koje je dobro očuvano u njenim „albumima”, baš kao i žig. Zapaža se da su te prve „dopisne karte” imale i prostor za oglase, kao i za ilustracije, pa su se poruke pisale pored ili preko ilustracija. Tek kasnije prigodne slike dobijaju celu stranu s ciljem da utiču na emocionalnu povezanost pošiljaoca i primaoca, odnosno da postanu neka vrsta dopune za poruku koja se šalje jer se imalo na umu da ipak to mogu da pročitaju i drugi pre nego što stigne do osobe kojoj je namenjena. A prva čestitka koja je putovala poštom upućena je 1869. godine u Austrougarskoj, na predlog prof. dr Imanuela Hermana. Pre njega ovaj vid komunikacije predložio je Hajnrih fon Štefan (kasnije direktor Nemačke carske pošte). Posle Svetske izložbe u Parizu 1889. godine počele su da se prodaju karte sa motivima Ajfelovog tornja.

Upoznavanje sa raznovrsnim svetom čestitki Jankovićevu vodi ka izučavanju tradicije, običaja i boljeg razumevanja socijalnih i porodičnih prilika, a sve to ukazuje i na oblike komunikacije, koja se vremenom menjala.

– Pisanje čestitki ujedno simbolizuje i nadu da će nam se draga osoba javiti, ali nas uči i lepoti čekanja – kaže Jasmina. Ta slojevitost navela ju je da čestitke selektuje u deset tema – porodica i dom, deca i školovanje, Vaskrs, romantika, pejzaži... Dok kolekcionarka iz ruke u ruku pažljivo premešta čestitke, za oko zapinju neki od ispisanih redova iz 1920. godine, upućeni iz Beograda u Valjevo, Ljubinki Dakić, udovi počivšeg magacionera: „Ratko je stigao dobro, dolazio je jutros, tamo sedi kod Ljube. Doneo meni teglu slatka od narandže, a Vida snaja, poslala pekmez od dinja i dva fina milifbrota...”

Zanimljiva je i prepiska adresirana na Miloja Dakića, pisara ložionice:

„Javljam ti se, draga sejo Vido, da sam rodila šesto dete, uoči Preobraženja praznika....” Tu je i „pismo” iz 1921. godine poslato iz prestonice u Štip, Momčilu Tomiću, inženjeru, za gospođicu Dragicu. „Mila Dragice, dobila sam tvoju kartu. Hvala. Radujem se što idete na kupanje. Ja ne mogu svakog dana, jer je toliko mnogo sveta da ne mogu kartu da dobijem. Nema ničeg novog. Sinoć smo bili Mica, ja, Vela i Hristina u koloseumu na terasi. Bilo je vrlo lepo, gledali smo „Tosku” od Sardia...”

Dirljiva je i poruka vojnika iz Prvog svetskog rata, koji obaveštava majku: „Ne brini, mi smo u rovu.”

Na jednoj drugoj, uz pozdrave i želje za dobro zdravlje upućeno je i pitanje: „Kad beremo kupine?”, ali je izraženo i žaljenje „Onaj moj sin nije položio ispit”. Na čestitkama koje su Jasmini drage nalaze se i zimski seoski motivi, saonice, seno, stabla, potkovica… Pažnju privlači i Deda Mraz, obučen u zelenu odeću, jer takve više ne postoje od kako ga je u crveno ruho, pedesetih godina prošlog veka, presvuklo svetsko gazirano piće.

Autorka napominje da je ovaj deci omiljeni lik zapadna kultura formirala po uzoru na Svetog Nikolu koji je mališanima, prema predanju, ostavljao poklone u čarapi. Neke čestitke bile su kreirane ćirilicom, a lepota i tajanstvenost ogledaju se i u zlatopisu, reljefnim detaljima i različitoj vrsti štampe koja se koristila. Značaj starih čestitki, kako ističe Jasmina, ogleda se i u tome što nam ukazuju na to da su ljudi jedni za druge imali više empatije.

– Iako je važno da držimo korak sa vremenom u kome živimo, da bismo krenuli napred moramo se osvrnuti i na prohujalo doba – poručuje umetnica.

Pre nego što planirate neko putovanje u godini koja dolazi, pošaljite čestitku, neka putuje prijateljima, rodbini, simpatiji... Znaćete tada da ste onaj izgubljeni ključ sa početka ove priče iznenada pronašli.