Kratka istorija srpskog slučaja

INTELEKTUALAC U TRANZICIJI
U Srbiji realnog socijalizma, angažovani intelektualac je bio u tranziciji, jer je i ceo politički sistem bio deklarisan kao tranzicion. Socijalizam, makar i nepotpun, smatran je prelaznim, tranzicionim periodom, u marševskom stupanju „permanentne revolucije”, iz kapitalizma (koji u Srbiji nikad nije ni bio dostignut) ka komunizmu (koji je zdrav razum jasno prozirao kao socijalno opasnu bajku). Pomoću Lenjinove revolucionarne doskočice, preskočivši bitnu fazu razvoja kapitalizma i stvaranja građanskog društva – što sam rodonačelnik pokreta, Karl Marks, smatra polazištem za društveni prevrat – naši su intelektualci ugradili napore svojih misli u jedan društveni projekat, čije smo pogubnosti bili i ostali svedoci. Naglo i korenito preoblikovanje jednog siromašnog društva u viši stadijum humaniteta, podrazumevalo je političko podaništvo državljana, a proklamovano „odumiranje države“, omogućilo je njenu devastaciju. Zakasneli i tegobni proces današnje, istinske tranzicije, u kojem smo se obreli potpuno nepripremljeni, dokazuje da je proteklo vreme gordosti našeg, samo našeg, autohtonog, samoupravnog socijalizma, bilo vreme predrasuda – harčeno bez presedana.

U jednopartijskom sistemu, koji je s pravom nazvan jednoumljem, i tip angažovanog intelektualca – koji je, dakle, bio u nekakvom sukobu s vlašću – bio je jednodimenzionalno određen i utvrđen. Misli i naumi angažovanih intelektualaca, u našem i samo našem socrealizmu, težili su, pre svega, da humanizuju uspostavljeni politički poredak. Najbolji primer za to pružaju najistaknutiji predstavnici angažovane misli, pripadnici srpskog, beogradskog ogranka jugoslovenske Praksis grupe. Oni su u svojoj viziji imali isti onaj ideal države i društva što ga je zacrtao partijski vrh. Praksisovci su kritikovali brzinu i smer napredovanja ka idealu koji je predvodila „avangarda društva“, tadašnja, divinizovana Partija. Elementi staljinizma u sistemu i birokratizacija društva, osnovne su žaoke, zbog kojih je režim osuđivao filozofe i sociologe praksisa. Kritikujući slobodno tržište, privatnu svojinu i građansko društvo – dakle, sve ono što tada nije postojalo a što, danas, upravo predstavlja sredstva tranzicije iz političko-ideološkog društva u civilno – i govoreći o „biću prakse“ i „integralnom samoupravljanju“, ovi intelektualci nisu ni osmotrili osnovne probleme tadašnje „društveno-političke zajednice“: partijsku državu, neproduktivnost privrede i nacionalnu netrpeljivost. Svojim intelektualnim društvenim angažmanom, čak blistavim primerima mišljenja, ugrađenim u rekonstrukciju ideološke građevine, naši su najumniji intelektualci, ipak, samo pomogli da se cementira u biti pretpolitičko stanje države koja počiva na „konačnoj“ ideologiji, tj. ideologiji istorijske konačnosti.

Posle pada Berlinskog zida, uvođenjem višestranačja za vlade S. Miloševića, najistaknutiji predstavnici praksis filozofije u Srbiji, Mihailo Marković, Ljubomir Tadić i Svetozar Stojanović, menjaju svoj komunistički ideal nacionalnim i, upravo na početku tranzicije koja treba da modernizuje i liberalizuje državu i društvo, postaju ideolozi režima koji, ne prezajući od upotrebe ratnih sredstava, tvrdi da je „srpsko pitanje izvorno demokratsko pitanje“. Ovu transformaciju političkog ideala i političkih ciljeva istaknutih srpskih intelektualaca, besprekorno je analizirao, učenik praksisovaca, politički filozof Dragan D. Lakićević, u knjizi „O haosu i bezumlju“ (1996).

Približivši se, u to vreme, političkim stavovima Dobrice Ćosića koji je srpsko nacionalno pitanje, još ranije, podigao na ontološki nivo, bivši praksisovci nisu uspeli da postave „principijelno pitanje da li se poštuju univerzalna ljudska prava, bez obzira na nacionalno i konfesionalno pravo jedinki“, kao što u režimu J. B. Tita nisu uspeli da dođu do tog istog pitanja o univerzalnim ljudskim pravima – bez obzira na klasno i ideološko opredeljenje pojedinaca.

Posle „deset krvavih godina“, u oktobru 2000, Srbija, odlaskom Miloševića i njegove klike sa vlasti, zapravo ulazi u tranzicioni proces, opustošena, ozloglašena i posramljena, sa dve trećine elitnih preduzetničkih mesta u rukama nomenklature SPS-a i JUL-a (Institut za sociološka istraživanja Filozofskog fakulteta u Beogradu, projekat „Transformacijske strategije društvenih grupa u Srbiji”, 2002–2006).

Kao što je Lakićević, bez ozlojeđenosti, izvrsno, u nekoliko svojih knjiga, teorijski objasnio političke procese u Srbiji koji su deset godina zabašurivali tranziciju, u koju su ušle sve druge zemlje iz realsocijalističkog okruženja – jedan drugi politički filozof, Slobodan Divjak, bez premca je, u svojim knjigama i tekstovima objavljenim u poslednjih deset godina, teorijski briljantno, objasnio politički i društveni tranzicioni proces. Divjak je, zapravo, ukazao na suštinske ciljeve srpske države i srpskog društva u procesu oblikovanja liberalne države. Samu tranziciju, on poima kao postupak liberalizacije političkog sistema i modernizacije društva.   

 „Zapad, ukoliko se shvati kao sklop formalizovanih pravila igre političkog i parlamentarnog sistema i kao institucionalizovana zajednica evropskih naroda, a ne kao obavezujući kulturološki i duhovni obrazac, jeste budućnost Srbije“, kaže Divjak, i u toj svojoj, pregnantnoj formulaciji dotiče suštinske tačke prevođenja pretpolitičke, ideološke zajednice u političku.

Dakle, liberalna država, kakva može postati i Srbija – jer za to ima građanskog potencijala i političke volje u demokratskim strukturama vlasti – zasniva se na univerzalnom individualnom pravu autonomnog pojedinca, a ne na kolektivnim pravima. Zakoni takve, evropske države Srbije, u kojoj su jasno razdvojeni javni i privatni identitet, sfera kulture i sfera politike, „moraju se apstrahovati od krvi i tla, od bilo koje veroispovesti, tradicije i ideologije, da bi se postavila formalno-pravna mogućnost da čovek sa bilo kojeg tla, bilo koje krvi, veroispovesti, ideologije, staleške pripadnosti itd. postane njen član.“ Takva država, naime, ne određuje šta je za građane dobro i šta treba da smatraju istinitim i lepim, to je privatno pravo svakoga, u koje država ne sme da se meša. U takvom liberalizovanom društvu svako ima pravo da, po sopstvenom nahođenju, bira svoj kolektivni identitet: religijski, nacionalni i kulturni, te da taj identitet, u skladu sa svojim novim uverenjima, menja kad god za to oseti potrebu. „Zabranjene su samo one alternative koje predstavljaju alternativu načelu slobode izbora“, objašnjava Divjak.

Sa teškim autoritarnim nasleđem na plećima, osiromašena i bez dovoljno jasne strategije reformi, sadašnja Srbija, prvi put u svojoj istoriji, usmerena je ka otvorenom i slobodnom društvu.