Jeste li sa nama ili niste

Slično kao i u ono nesrećno vreme raspada Jugoslavije, tokom 90-ih, pred Srbijom su danas dva moguća puta: izolacija (i samoizolacija) ili integracija u EU. Manevarski prostor je, međutim, danas bitno sužen, a ponuda za pregovaračkim stolom međunarodne zajednice sve oskudnija. Uza sve ostalo, nad Srbijom lebdi senka sve izvesnije pretnje da bi njen dalji put ka EU mogao biti blokiran, uz zabranu otvaranje novih klastera zbog neusaglašene spoljne politike sa EU (čitaj: zbog odbijanja da uvede sankcije Rusiji). Srbija je već izgubila nekoliko decenija svog razvoja u bezuspešnom pokušaju da čitav niz vojnih poraza iz ratova 90-ih pretvori u male separatne pobede (po ugledu na formiranje Republike Srpske), ali taj put odveo nas je, kao i 90-ih, u istorijski ćorsokak.

Najnovijom rezolucijom Evropskog parlamenta (donetoj glasovima 502 poslanika) dalji napredak Srbije uslovljen je, pre svega, uvođenjem sankcija Rusiji, kao i dogovorom o normalizaciji odnosa Beograda i Prištine. Navedenom rezolucijom samo je potvrđen status već zamrznutih pregovora, pošto je prošle godine u decembru, kao poslednji, Srbija otvorila klaster 4, a pre toga nekih dve godine nije otvorila nijedno novo poglavlje. Drugim rečima, Evropski parlament je samo konstatovao faktičko stanje stvari.

Ono što se iz naše političke vizure ovde doživljava kao „ucena” ili „uslovljavanje” iz perspektive EU i SAD je zapravo testiranje političke spremnosti Srbije da se opredeli potpuno i bez ostatka za proklamovane zajedničke ciljeve: „Jeste li odista s nama ili niste?” Povodom preporuke Evropskog parlamenta da se preispita novčana pomoć Srbiji – i, u okviru toga, pretpristupni fondovi i projekti koji se iz njih finansiraju – oglasila se nekadašnja ministarka Zorana Mihajlović. S naknadnom pameću, ona je podvukla kako je Evropska unija naš najveći spoljnotrgovinski partner, s kojim imamo razmenu od 60 odsto. „To je 33 milijarde evra, a drugi nakon unije su zemlje CEFTA sa 4,7 milijardi, pa onda ide Kina, pa Rusija sa 2,3 milijarde. Gotovo 15 puta veću robnu razmenu imamo sa Evropskom unijom nego sa Rusijom … i zato nam je EU toliko značajna”, podsetila je ona.

Krajem prošlog meseca stigao je i zvanični izveštaj NATO-a o zapadnom Balkanu, gde se jasno navodi kako položaj Srbije postaje sve neodrživiji u svetlu sve većih razmera Putinovih zločina protiv civilnog stanovništva: „Kandidatura Srbije je već problematična, a sada je u još većoj opasnosti”, navodi se u pomenutom izveštaju. U njemu se povlače i neke druge paralele sa Srbijom 90-ih: „Rusija Vladimira Putina igra na kartu toga da je NATO bombardovao Srbiju”, s tom razlikom što se Rusija danas predstavlja (i deluje) kao zakasneli osvetnik zbog izgubljenih Miloševićevih ratova, za koje su već odavno donesene presude ne samo na Međunarodnom krivičnom tribunalu za bivšu Jugoslaviju nego i na lokalnim sudovima. Ruska Federacija je u Ukrajini i na Krimu, kršeći principe međunarodnog prava, krenula u nelegalno pripajanje tuđih teritorija, kopirajući na krupnijem planu ratne zamisli miloševićevske Srbije o proširenju matične države, sa sve većim izgledima da i Putin prođe slično kao i Milošević. Ovih dana je, naime, Francuska, kao prva velika zapadna država, podržala stvaranje specijalnog tribunala za suđenje visokim ruskim zvaničnicima zbog invazije na Ukrajinu – ne isključujući mogućnost da se sudi i ruskom predsedniku Vladimiru Putinu.

Često se poteže kao argument, u vezi sa ratovima 90-ih, kako je Srbija propustila da sagleda istorijsku važnost činjenice rušenja Berlinskog zida. Današnji Berlinski zid – u metaforičkom smislu – jeste agresija Rusije na Ukrajinu i u tom svetlu se procenjuje svaki trenutni korak Srbije. Primarni zadatak briselske i vašingtonske administracije je suzbijanje ruskog malignog uticaja, što je i objašnjenje zašto su sankcije Rusiji u prvom planu. Više nema mesta za „politiku četiri stuba” niti „sedenja na dve stolice”; nema mesta opstrukciji ni odugovlačenju. Čak i ono za šta je Srbija imala punu podršku SAD – projekat „Otvorenog Balkana” – stavlja se u jasnu funkciju bezbednosnih interesa EU i NATO. Specijalni izaslanik Stejt departmenta za zapadni Balkan Gabrijel Eskobar izjavio je da Srbija mora da prihvati Kosovo kao punopravnu članicu, a granice Srbije sa Kosovom i Republikom Srpskom moraju se gledati „kao tri internacionalne granice koje kontroliše Beograd plus tri NATO članice”. Rusija je invazijom na Ukrajinu izazvala najveću krizu u modernoj istoriji. Jednom kada rat bude okončan a Rusija postavljena na mesto koje joj pripada – mesto parije, izopštenika i bivše velesile – Srbija ne sme ponovo da se nađe na slepom koloseku EU i istorije, okružena članicama NATO. Jednom smo već napravili takvu grešku.

Esejista i prevodilac