Mogu li Ujedinjene nacije bez Rusije

U sveopštom haosu ukrajinskog rata nekako prirodno namnožilo se više ideja i predloga kako što bolje razrešiti delikatnu situaciju, čiju stranu podržati, koga osuditi... Nažalost, ispostavilo se da smo još daleko od toga da zaboravimo na ideološke, pa i nacionalne podele kojima smo toliko bili podložni u vremenima „hladnog rata”. Bila je dovoljna najmanja varnica da se strasti ponovo probude i da Istok (ovog puta oličen samo u Rusiji kao naslednici SSSR-a) i Zapad (predvođen Amerikom i Velikom Britanijom) ponovo krenu sa dizanjem međusobnih barijera.

Ono što sadašnja vremena razlikuje od onih kada je još postojao Sovjetski Savez je to što je današnja Rusija po svim parametrima savremena država koja ni u čemu ne zaostaje za oponentima, ni na ekonomskom, ni na ideološkom, ni na vojnom planu. Štaviše, ruski uticaj u svetu u protekle dve decenije značajno je porastao, što se možda najbolje vidi u stavu zemalja članica Organizacije ujedinjenih nacija (OUN) koje u velikoj meri različito gledaju na režim u Moskvi.

Ali odnosi među zemljama, pogotovo velikim, ne zasnivaju se baš uvek na uzajamnoj popustljivosti. Tako je i rat u Ukrajini iskorišćen kao pogodna prilika da se sa Zapada upute oštre kritičke strelice ka istočnom konkurentu. I događaji na frontu, sa čestim promenama taktika zaraćenih vojski, na svojevrstan način su doprineli opštem dizanju tenzija.

U takvim okolnostima OUN se javlja kao jedan od najangažovanijih foruma u pronalaženju zajednički prihvatljive formule za okončanje neprijateljstava. Nedavno izglasana rezolucija o obavezi Rusije da nadoknadi Ukrajini štetu nanetu ratnim dejstvima samo je jedan do primera sa čime sve moraju da se nose svetske diplomate. Kratko rečeno, od 193 članice najvišeg svetskog foruma, njih 94 je glasalo za pomenutu rezoluciju, 14 je bilo protiv dok ih je 73 bilo uzdržano.

Iako je većina bila „za”, efekat pomenute odluke neće biti adekvatan. Naime, rezolucija obavezuje samo one koji su je prihvatili, ali ne i one koji su glasali „protiv”. Takođe, mogućnost da nešto u tom smislu doprinese jednoglasnost svih članica Saveta bezbednosti praktično ne postoji. Rusija je, naime, već jasno stavila do znanja kako gleda na mogućnost da svoje finansije troši na obnovu onih delova Ukrajine koji nisu pod njenom kontrolom. Barem ukoliko iz rata ne izađe kao gubitnik.

U nemogućnosti da politički i vojno poraze Rusiju u nekim krugovima na Zapadu javila se ideja da se najveća zemlja na svetu, jednostavno, isključi iz međunarodne zajednice, tačnije iz OUN. Kako objašnjava naš ugledni diplomata Srećko Đukić, povod je pronađen u činjenici da ova zemlja, kao naslednica SSSR-a, nikada nije Generalnoj skupštini podnela zahtev za članstvo u Svetskoj organizaciji iako su druge države, koje su takođe proistekle iz Sovjetskog Saveza, to morale da učine.

Nama najbliži primer svakako su i republike bivše SFRJ, uključujući Srbiju koja je kroz potonju Saveznu Republiku Jugoslaviju (SRJ) pretendovala na mesto zemlje prethodnice u UN. Na kraju, svi su morali da pišu nove pristupnice. Isto je važilo za Češku i Slovačku, za baltičke i ostale bivše sovjetske republike, sem za Ukrajinu i Belorusiju koje su, iako delovi SSSR-a, od ranije bile članice ove organizacije.

Podsetimo, SSSR se raspao krajem 1991. Jedanaest od dvanaest članica tadašnje Zajednice Nezavisnih Država (ZND) potpisalo je 21. decembra 1991. deklaraciju kojom izražavaju saglasnost da Rusija preuzme članstvo SSSR-a u UN, uključujući i stalno članstvo u Savetu bezbednosti. Dan pre ostavke poslednjeg sovjetskog predsednika Mihaila Gorbačova, ambasador Julij Mihajlovič Voroncov je preneo generalnom sekretaru UN Peresu de Kueljaru pismo predsednika RF Borisa Jeljcina u kojem se navodi da članstvo SSSR-a u OUN i SB i svim drugim organima i organizacijama sistema OUN nastavlja Ruska Federacija uz podršku ZND. Takođe, RF zadržava punu odgovornost za sva prava i obaveze SSSR-a prema povelji UN, uključujući finansijske obaveze.

Kako navodi gospodin Đukić, to što je Rusija ostala ključni faktor u okvirima Saveta bezbednosti posledica je činjenice da su odnosi između Vašingtona i Moskve u tom trenutku bili izrazito prijateljski i niko ovu promenu nije dovodio u pitanje.

Da podsetimo, Ujedinjene nacije su osnovane na ruševinama Drugog svetskog rata. Događaji su pokazali da je dotadašnje Društvo naroda (ustanovljeno 1919. posle Pariske konferencije) bilo forum preslab da bi se bavio globalnim problemima u posleratnom periodu. Pogotovo što tadašnje SAD, iako jedan od inicijatora stvaranja ovog foruma, zbog unutrašnjih prilika nikada nisu postale i njegov punopravni član. Na istim osnovama, a pri osnivanju nove svetske organizacije (1945), nastao je i Savet bezbednosti kao organ OUN koji je bio zadužen za usklađivanje najdelikatnijih međunarodnih pitanja. Tada su pravo veta dobile ratne pobednice: SSSR, SAD, Kina, Velika Britanija i Francuska.

Tokom decenija Ujedinjene nacije su prošle kroz mnoge reforme ne bi li svoje delovanje učinile efikasnijim i primerenijim novim vremenima. Jedini forum koji se nije suštinski menjao bio je Savet bezbednosti. To znači da su samo njegovih pet stalnih članica mogle u svakoj prilici, i po sopstvenoj potrebi, da blokiraju određene, za njih neprihvatljive, odluke. Upravo to je uticalo da mnoge rezolucije UN, ma kolikom većinom glasova bile izglasane nikada ne dožive svoju punu primenu na terenu. Jedan od najsvežijih primera je veto Moskve na rezoluciju kojom se osuđuje referendum o pripajanju četiri ukrajinske republike Rusiji.

Kako navode hroničari, Ujedinjene nacije su u dva navrata do sada pribegle improvizovanim postupcima kako bi modifikovale ili sprečile učešće pojedinih zemalja u donošenju određenih odluka. Generalna skupština je glasanjem 1971. omogućila Kini Mao Cedunga da preuzme mesto  u SB koje je do tada držala vlada Čang Kaj Šeka izbeglog na Tajvan. Tri godine kasnije Generalna skupština je objavila da vlada tadašnje Južne Afrike više nema pravo da se obraća ovom forumu ili da u njemu glasa. Sa tom odlukom su se složile sve članice Saveta bezbednosti.

Eventualno blokiranje Rusije u SB, i OUN uopšte, bilo bi odluka bez presedana. U sadašnjim okolnostima, kada i dalje samo pet zemalja ima pravo veta, praktično i – nezamisliva. Ipak, promena samog najvišeg tela čini se neizbežnom ukoliko postoji i najmanja želja da OUN ostane forum koji zaista odlučuje i čije odluke imaju realnu snagu. Jer odnosi snaga u proteklih bezmalo osam decenija to zaista i iziskuju.

Bez Rusije (ali i nekih drugih velikih i mnogoljudnih država) Ujedinjene nacije teško da bi mogle da se nazovu „svetska organizacija”. Ne samo zbog činjenice da je reč o najvećoj zemlji na svetu, već zato što bi to i kod drugih, pogotovo onih bez prava veta, izazvalo opravdanu sumnju da bi i sami mogli da dožive sličnu sudbinu.

Takođe, u novim okolnostima podela između Kine i SAD, Francuske i Velike Britanije bila bi dodatno izražena, jer radi se o potpuno različitim gledanjima na svet, kako društvenim, tako i religijskim, civilizacijskim... Istovremeno jasno je da je neophodno u forum kao što je SB uključiti zemlje poput Indije, Pakistana, Brazila, Turske... Naravno, sve ukoliko zaista želimo da Organizacija Ujedinjenih nacija funkcioniše kao istinska svetska porodica. 

Novinar „Politike” u penziji