Neznanje, nemoć ili nešto treće

Reagovanje na tekst „Doktori na liniji” objavljen u „Politici”
21. decembra 2022. godine

Talasi stručnog i moralnog nemira mi nalažu da, posle pročitanog teksta „Doktori na liniji” autora prof. dr Radoja Čolovića, objavljenog u „Politici” 21. decembra 2022. godine, zapišem i istaknem da je na nama da se slobodno opredeljujemo kojim ćemo putem ići, birajući svoju putanju i budućnost prema znanju, sopstvenoj savesti, vaspitanju i uverenjima koje gajimo. Međutim, tužno je što prvi čovek Srpskog lekarskog društva (SLD) ćutanje struke, kao pasivno saučesništvo u svemu najgorem što je pandemija donela, pojačala i umnožila ne vidi kao realan problem naše profesije.

Relativizacija medicinskih problema videla se i u njegovoj izjavi: „Uprava SLD-a se nije mešala u nesporazume na liniji Krizni štab, Lekari ujedinjeni protiv kovida i Sindikat lekara i farmaceuta” („Politika”, 3. maj 2022. godine). Naravno, nije se tu radilo o „nesporazumima” nego o bitnim stručnim neslaganjima u vođenju pandemije, a što je rezultiralo masovnim stradanjem i umiranjem, pre svega, starijeg stanovništva. Ukoliko je narodno zdravlje naš primarni cilj, ostaje nejasno zašto Epidemiološka sekcija SLD-a nije nijedanput izašla sa predlogom protivepidemijskih mera i korigovala Krizni štab koji je pravio značajne greške u toj oblasti. Ostaje nejasno zašto Etički odbor SLD-a nije uputio kritiku lekarima koji su otvoreno govorili protiv vakcinacije i pored rezultata nemačkih istraživača da je 98,5 odsto preminulih sa kovidom 19 bilo nevakcinisano ili rezultata CDC (Atlanta) na 600.000 bolesnika da su 11 puta češće umirali nevakcinisani. Ostaje nejasno zašto naučni odbor 20. Kongresa lekara Srbije nije uvrstio „goruće” teme u dnevni red (npr. značaj pravovremenih i adekvatnih protivepidemijskih mera, visoka smrtnost u jedinicima intenzivne nege, kako se organizovati za nadolazeće epidemije itd.) nego Međunarodni zdravstveni pravilnik koji se primenjuje više od petnaest godina. O svim ovim problemima govorio sam, i pre objavljivanja mog članka 8. decembra, na sastanku internističke grupe Akademije medicinskih nauka SLD i na Godišnjoj skupštini SLD. Nezameranje i kompromisi nikada nisu krasili našu lekarsku profesiju, pogotovo u vremenu stradanja i umiranja – bar tako učimo naše đake.

Muka je pisati, ali muka je i ćutati kada prvi čovek SLD-a iznese brojne neistine i insinuacije, kao gest posrnuća odgovorne reči i (neobjašnjive) želje za ozloglašenjem neistomišljenika. Ovo pišem, bez resentimana, zbog mlađih lekara, jer sam uveren da akademik Čolović neće promeniti svoje mišljenje i zablude ( „Ako činjenice ne idu u prilog tezi, tim gore po činjenice.„). Zbog ograničenog prostora, navodim samo deset saopštenih neistina u njegovom tekstu:

Prvo, neistina je da sam „kao direktor Infektivne klinike” i „partijski kadar” postao član Zdravstvenog saveta Srbije ( ZSS). Član ZSS-a sam postao kao davno smenjeni direktor (političkom odlukom iz 2001. godine), a „partijski kadar” nisam bio od 1990. godine do današnjih dana. Brojne ponude za učlanjenje i partijske sinekure sam odbio, pa i kada su mi nudili mesto generalnog direktora Kliničkog centra Srbije.

Drugo, neistina je da je tada na čelu „bila ministarka iz SPS-a”, već prof. dr Tomica Milosavljević iz G17,  odnosno iz „režima” koji me je smenio 2001. godine. Opcija nepripadanja, ovome ili onome, ipak je bila moguća u to vreme (2009).

Treće, neistina je da sam bio „najmlađi član” ZSS-a ( radovao bih se tome), da sam „bio po volji režima” i da sam izabran za predsednika da bi bio „na vezi sa režimom”. Za predsednika me je predložio najstariji član ZSS-a akademik Ljubiša Rakić i na tajnom glasanju, od više kandidata, izabran sam već u prvom krugu.

Četvrto, neistina je da ZSS „kreira državnu politiku u zdravstvu, koju će ministarstvo sprovoditi”. U Zakonu o zdravstvenoj zaštiti (član 135) piše da je ZSS samo „ stručno i savetodavno telo...”, čije su nadležnosti da „prati”, „predlaže”, „procenjuje”, „daje mišljenje”, „daje inicijativu” i „razmatra” ( član 139). U Zakonu, čak, nije navedeno kome se predlozi upućuju, niti ko je odgovoran za njihovu budućnost. I pored toga, sa puno znanja, entuzijazma i besplatnog rada, članovi ZSS-a su uradili brojne elaborate i predloge koji su upućeni Ministarstvu zdravlja i Odboru za zdravlje Narodne skupštine: o prirodnom priraštaju i zadacima zdravstvenog sistema, o korupciji u zdravstvu, o upisnoj politici na medicinske fakultete, o specijalizacijama, o banjsko-klimatskim lečilištima Srbije, o „Torlaku”, o transplantaciji organa, o pandemiji influenca A H1N1, dati su brojni predlozi za izmene aktuelnih zakona o zdravstvu, kontinuiranoj medicinskoj edukaciji  itd. Iskreno, ponosan sam na rad ZSS-a i mojih kolega, tim više što smo, u mandatu drugog ministra, bukvalno izbačeni iz zgrade Ministarstva zdravlja i morao sam, zahvaljujući prijatelju, da nađem prostorije u Nemanjinoj 4.

Peto, gruba je neistina da sam ja, kao predsednik ZSS-a, odgovoran za „tolerisanje bezakonja, korupcije i rasipništva u ... tadašnjoj upravi Lekarske komore Srbije (LKS)”. Po važećim zakonima LKS je potpuno samostalan u odlučivanju i radu, ima svoj žiro-račun, i na kraju krajeva u njemu odlučuju naše kolege-lekari kroz izabrane organe i tela. Nikakva prava tu nemaju Ministarstvo zdravlja, ZSS, SLD ili budžetska inspekcija.

Šesto, nije istina da je ZSS bio  „100 odsto odgovoran” za kontinuiranu-medicinsku edukaciju (KME), jer pravilnik koji definiše sve aspekte KME piše i donosi Ministarstvo zdravlja, odnosno ministar zdravlja. Zbog brojnih problema i nedoslednosti u ovoj oblasti, ZSS je svojevoljno napisao Pravilnik o kontroli sprovođenja KME, ali ga Ministarstvo zdravlja nije odobrilo „zbog finansijskih troškova u procesu kontrole KME”. Najzad, predsednik SLD-a najbolje zna da nije uvek lako uspostaviti dvosmernu saradnju sa našim kolegama iz Ministarstva zdravlja. Ovogodišnji negativni primer je njihov nedolazak (ignorisanje prijatne obaveze) na svečanost obeležavanja 150 godina SLD, i o tome se glasno ćuti.

Sedmo, nije istina da se „niko nije setio da se pokrene izbor novog ZSS”. Na nekoliko sednica ZSS-a  pokrenuto je to pitanja (postoje zapisnici), upućene su pismene molbe Ministarstvu zdravlja, ali ono nije reagovalo na naše dopise. Kada sam u pismenoj formi, u znak protesta, podneo ostavku na mesto predsednika neko je u ministarstvu pokrenuo postupak. U međuvremenu, ZSS je sve tekuće poslove na vreme završavao.

Osmo, nije istina da sam „došao na mesto direktora LKS”, već sam tajnim glasanjem na skupštini dobio više glasova od svog protivkandidata, pretpostavljam, člana vladajuće partije. Odmah sam se odrekao plate i platne kartice, odbio putovanja na daleke destinacije i predložio plan i program rada na 14 strana sa radikalnim promenama u LKS, posebno ističem predlog da LKS stipendira lekare na volonterskim specijalizacijama, da se promeni procedura izbora rukovodstva, da su rukovodeće pozicije ne plaćaju itd. Inicirao sam sastanak sa predsedništvom SLD-a, na kojem je bio i akademik Čolović, upoznao ih sa programom rada i zamolio za podršku jer su neki članovi predsedništva bili i u telima LKS-a. Međutim, sve moje ideje i predlozi za promene bili su zakočeni na Upravnom odboru LKS-a. Gotovo niko nije stao uz mene, pa ni član predsedništva SLD-a. Poražen od svojih kolega, neki su se dopisivali sa svojim partijskim centralama, podneo sam ostavku sa rečima: „Ja nisam iz vaše priče, vi niste iz moje priče”. I to je istina mog odlaska, a ne „političko obrazovanje”.

Deveto, nije istina da je to bio „prelomni trenutak” (2015. godina – primedba D. D.) kada sam počeo da „evoluiram u opozicionara i kritičara politike režima”. Prvi kritička članak napisao sam 2008. godine u NIN-u, zatim seriju kritičkih članaka u „Politici” od 2009. godine. Istine radi, prvi – početnički kritički osvrt objavio sam kao student-prodekan i član Gradskog komiteta SK  u „Politici” 1976. godine i iste godine u „Borbi”, a zatim brojne kritičke članke u „Medicinaru”. Niko me nije ni popreko pogledao, niti pozvao na razgovor u vremenu  „sterilne politike samoupravnog socijalizma”, kako ga je opisao akademik Čolović ( „Politika”, 30. april 2022. godine).

I deseto, nije istina da je prof. Radovanović moj „drug” sa kojim se ja nešto dogovaram protiv akademika Čolovića – značajna je razlika u godinama, ne družimo se i jedan drugome se obraćamo u množini. Istina je, da izuzetno cenim njegovo iskustvo, znanje i pismenost.

Uveren u ispravnost, smislenost i svrsishodnost onoga što pišem i govorim, protivno želji akademika Čolovića, nastaviću sa tom mentalnom higijenom iskustveno znajući da je posezanje za pozitivnim idejama najbolji recept za bolne neuspehe. Što je veća ideja, to je manja verovatnoća njene realizacije i to su u krajnjoj instanci veći gubici i štete koje nastupaju u zaludnim naporima da se ona oživotvori. Naravno, uvek će se tu neko naći sa svojim neistinama i izmišljotinama s kojima će sve to temeljno isprljati i obesmisliti iz meni neznanih ili nerazumnih razloga. Ništa novo u Srbiji.

Redovni profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu u penziji