Buđenje srpske nezavisne pop scene

POSTPOP POLITIKA
Izvođači, zastupljeni na kompilaciji „Šta treba maloj deci” (Kornet, 2007), koji uz bendove kao što su Žene kese, Endorfin, Repetitor, Manisent i Mentalnost i druge uslovno govoreći čine (o čemu smo prošlog puta pisali) jedan aspekat buđenja nezavisne pop/rok scene u Srbiji, specifičan po sirovijem i grubljem izrazu, uglavnom oslobođenom emotivnosti i esteticizma. U poslednjih godinu dana došlo je do ozbiljnije reanimacije srpske nezavisne scene koja je, negde od 2000. godine, bila klinički mrtva, dok su na drugoj strani ovog novog talasa, takođe uslovno, muzičari umerenije, intimnije poetike.

Nedavno je reizdat album „Pop music” (B92) bečejske grupe Eva Braun, sigurno jednih od najboljih srpskih pop autora, što je bio i povod za održavanje nekoliko njihovih koncerata. To reizdanje, u koje je uključeno i devet bonus pesama, podsetilo nas je na formalnu savršenost i neizlečivu romantičnost ploče, ali i na priličnu nepravdu što bend nije postigao uspehe mnogo većih razmera. „Pop music” je inicijalno izašao u jako tmurnim vremenima (1995) čije su okolnosti ubile mogućnosti masovnijeg interesovanja za bilo šta drugo izvan sfere politike (naravno, pitanje je koliko su društveno-političke okolnosti danas bolje). Takođe, nedavno je, na Internetu (www.labelstar-music.com), objavljen kompilacijski album Eve Braun, „Off The Record”, koji nosi sva tipična, „evabraunska”, osećanja neposustajućeg zanosa mladosti, ali i varljivih nada u ljubavi. Album sačinjavaju ranije neobjavljeni snimci (demo i koncertni), kao i nova pesma „Evergrin”, očaravajuće iskrena, natopljena prigušenom, melanholičnom patnjom.

Još jedna, jako nepravedno zapostavljena, novosadska grupa Minstrel, upravo je objavila četvrti album „Iskra” (Take It Or Leave It Records), posle sedmogodišnje pauze i beskrajno vrednog, emotivno zgusnutog albuma „Lauda” koji nam je dao više predivnih, grandioznih pop pesama („Super 8”, „Jedno društvo”, „Sonari” itd.). I „Iskru” definiše stilska jednostavnost, krajnja ogoljenost i spontanost u izražavanju osećanja, gitarska virtuoznost, ponekad bizarni tekstovi, kao i vrlo osobeni, dopadljivo izveštačeni, vokalni izraz (Marko Trbović). Nisu iščezle ni besprekorna melodičnost, diskretna melanholija i nostalgija, tako da muzika Minstrela i dalje, negde, podseća na britansku indie/twee scenu osamdesetih godina.

Beogradska grupa Lutke se, takođe, posle osam godina pauze, vratila na scenu sa albumom „Fontanela” (2007), karakterističnim po svedenim, introspektivnim tekstovima, upakovanim u zarazno melodične note. „NLO”, koji se dosta oslanja na nasleđe šezdesetih godina (The Burds, Small Faces), sigurno je jedan od najlepših pop singlova, snimljenihu Srbiji u poslednjih desetak godina, jednostavan i neodoljivo šarmantan, a u pogledu sadržaja dovoljno intrigantan.

Osim ovog simptomatičnog niza uspostavljanja prekinutih kontinuiteta, kojem još treba dodati i povratak grupe Nesalomivi, na srpskoj nezavisnoj pop sceni se pojavio i niz novijih izvođača – Rebelstar, Nežni Dalibor, Shiroko, Autopark, Superstudio, Inje, Mothership Orchestra, Supermint, Lula Mae, Pop-Ups itd. Rebelstar je osnovao Milan Glavaški, član Eve Braun i Popcuclea. Njihova muzika, objavljena na albumu „So” (Label Star, 2007), sporija je i sumornija od njihovih prethodnika. Izgubila se ona nesputana, mladalačka lepršavost, ustupivši mesto osećanjima zasićenosti i umora, indikatorima sazrevanja. Muziku Autoparka određuju tekstovi koji, tvrdoglavo romantično, tragaju za istinitim osećanjima, sa nešto bučnijom, amorfnijom gitarskom pozadinom (album „Osećanja za poneti”). Grupa Inje stvara neku vrstu minimalističkog, snolikog elektro-popa, sa eteričnim ženskim vokalom koji podseća na britanske bendove, od Saint Etienne, preko Dubstar do Ladytron. Nežni Dalibor sviraju malo psihodeličniju gitarsku muziku, donekle blisku radovima Dinosaur Jr, Sonic Youth ili Ride, u čijoj su osnovi, takođe, vrlo zavodljive melodije i skoro opipljiva osećajnost.

Nadamo se da je iz ovog sumarnog pregleda jasna apsolutna neosnovanost sveprisutnih jadikovki o nepostojanju pop muzičke scene u Srbiji, što je rezultat porazno površne, lenje percepcije okolnosti. Muziku ovih autora smo, u prošlom tekstu, definisali kao srpski indie pop, u stilskom, ne i u tržišnom pogledu, analogno nizu angloameričkih indie pop potpravaca koji su, na drastično različite načine, obnovili muzičko nasleđe šezdesetih godina (Beatles, Stones, Burds, Kinks, Velvet Underground itd.). Dakle, reč je o muzici koja ne pretenduje ni na kakvu nasilnu originalnost, u vremenu preovlađujućih težnji ka raznim pseudooriginalnostima koje su, prečesto, samo maska za odsustvo bilo kakvog smisla. Ovi muzičari, sa druge strane, iskreno i nenametljivo recikliraju osnovne pop obrasce, spontano nudeći kristalizovana osećanja sa kojima se lako identifikujemo.

U svetu popa se uvek računa na prepoznatljivost emocija. Vratolomno bežeći od spoljnjeg sveta možemo se privremeno sakriti u pop muzici. Ona korespondira sa našim bazičnim čežnjama, strahovima, usamljenostima, sastavljajući, tako, lagano, nežno, rascepane delove nas samih. Onda se, utešeni i pronađeni, možemo vratiti izazovima života.