Sazdani smo od niza slučajnosti

Kada reditelj piše o svom životu, onda se takvo štivo čita kao scenario za mogući film, i baš takav utisak ostavlja knjiga Srđana Karanovića Sam o sebi, koja se nedavno pojavila u izdanju Geopoetike. Karanović, nagrađivani autor filmova Društvena igra, Pogledaj me nevernice, Miris poljskog cveća, Petrijin venac, Nešto između, Jagode u grlu, Virdžina, Za sada bez dobrog naslova, Sjaj u očima, Besa, kao i kultne serije Grlom u jagode, pripoveda o svom poreklu, o talentovanim precima među kojima su i deda etnolog i drugi deda poznati prevodilac, ocu Milenku, koji je bio jedan od direktora Kinoteke, brižnoj majci i bakama, paralelno za stvarima koje su ga navele da se zaljubi u film, u muziku, u pozorište. Da počne da glumi, a zatim i da snima prve, dečje filmove. Knjiga se završava na najlepšem delu, po diplomiranju na FAMU u Pragu 1970. godine, kada je pred stvaraocem sve još uvek otvoreno. Uskoro će u izdanju Filmskog centra Srbije biti objavljena i knjiga razgovora Srđana Karanovića i Stefana Arsenijevića Malo iznad tla.

Posle čitanja vaše knjige kao da su „otključani” neki vaši filmovi i kao da su prvo nastali oni, u nekoj kvantnoj paralelnoj stvarnosti, a onda se desio život. Kako tumačite odnos stvaralaštva i života? Ima li punoće života bez punoće kreacije?

U knjizi Sam o sebi, između raznih sećanja, pokušao sam i da pobrojim moguća iskustva i događaje iz mog detinjstva i mladosti, koji su predstavljali korene i razloge što sam postao ovakav kakav sam. Niko me nije „gajio” da izrastem u filmskog autora. Danas mi se čini da su se događaji i doživljaji polako slagali i taložili u mom iskustvu i da su podjednako važni moji prvi odlasci s ocem u Jugoslovensku kinoteku i, na primer, majčino učenje kako da se igram sam ili kako da slušam muziku, kao i bakine priče i prvi odlasci u zoološki vrt. Čini mi se da je to moje sveukupno iskustvo iz perioda odrastanja kasnije imalo i te kako uticaja na moje filmove i na sve što sam radio. Bez takvog detinjstva i mladosti bio bih sigurno drugačiji čovek i sigurno bih snimao drugačije filmove, verovatno i drukčije živeo. Kao kod svih ljudi, i u mom slučaju su odrastanje i mladost prisutni, na razne načine, u mojem odraslom ili zrelom dobu.

Na primer, da li bi bilo „Bese” da nije bilo priče o Albancu koji je tokom Velikog rata čuvao vašu baku, vašeg viđenja romana Dragoslava Mihailovića „Petrijin venac” ili „Virdžine”, da tu nije bio i Đedo etnolog? Da li smo svi na neki način nesvesni stvaralački projekti ljudi oko nas i da li naša sreća zapravo zavisi od toga kakvi su nam ljudi „dodeljeni”?

Ne mislim da sam bio „projekat” sudbine, svestan ili nesvestan. Niti mislim da su moji filmovi dobri ili loši zbog mog porekla. Više verujem da smo svi mi sazdani od niza raznih slučajnosti. Koliko god sam se trudio da u knjizi ne budem sentimentalan, ona je možda nastala kao rezultat mog pijeteta prema svim ličnostima koje se u knjizi pominju, od dede, bake, mojih roditelja, prijatelja, istorijskih okolnosti. Da svih njih nije bilo, ne bi bilo ni mene. Bar ne ovakvog kakav sam.

Viktor Šklovski je govorio da umetnost služi tome da čovek ponovo stekne osećaj života. Da li u nekim slučajevima gluma naturščika doprinosi tom osećaju?

Rado i često sam radio sa naturščicima (neprofesionalnim glumcima), naročito u svojim prvim filmovima. Dopadala mi se njihova neposrednost i autentičnost. Čak i njihova „trapavost” pred kamerom. Sa sobom su u kadar unosili svoju ličnost i učinili da se tim likovima veruje, a to je najvažnije. Takođe mi se činilo da svojim pojavama, makar i nesvesno, unose u moje filmove dah našeg autentičnog mentaliteta. Nekad sam mešao profesionalne glumce i naturščike, što je predstavljalo veliku muku, ali i zadovoljstvo. I za njih i za mene. Mogli bismo mnogo da pričamo na ovu temu, ali mi se čini da nemamo ni vremena, ni prostora.

Dostojevski je smatrao da je čovek koji ima uspomene na srećno detinjstvo spasen svih zala u budućnosti. Da li ste često uranjali u ova sećanja?

Sam o sebi je uranjanje, kao što sam rekao, u detinjstvo i mladost. Iz današnje perspektive mi se to čini najsrećnijim periodom mog života. Možda sam se zbog toga usudio da pišem o njemu. Posle su sledile privatne i poslovne muke, „prljav veš” svih vrsta, ukratko – pravi život. Nisam želeo da pišem o svemu tome. Umesto drugog dela postoji druga knjiga i zvaće se Malo iznad tla. Priredio ju je moj bivši student, danas poznati reditelj Stefan Arsenijević, koji je razgovarao sa mnom o svim mojim značajnim filmovima. U svakom slučaju Sam o sebi ostaje beleška o srećnim danima kojih se rado sećam.

Detinjstvo provedeno u Kinoteci deluje kao fantazmagorija Žike Bogdanovića ili Vlade Petrića... Da li ste nekada zažalili što niste prihvatili savet brižnog oca i pošli nekim drugim putem? I kasnije, kao profesor, da li ste imali sličan poriv da nekoga zaštitite na sličan način?

Moj otac je bio najveći, nesvesni „krivac” što sam se „inficirao filmom”. Kasnije se trudio, koliko je mogao, da me odvrati od filma kao krajnje nesigurne profesije na našim prostorima. Bio sam tvrdoglav i uporan i uspeo sam da postanem filmski autor. Kasnije, što sam bio stariji, sve više sam shvatao mog oca. I kada me je „inficirao filmom” i kad me je odvraćao od njega. Bilo je već kasno. Iz porodice i vaspitanja koje sam stekao nisam više mogao da postanem, na primer, vlasnik kioska ili pečenjare, političar ili trgovac nekretninama. Svet filma je predivan, ali produkciono i tehnički suviše komplikovan za male zemlje, kao što je bila čak i Jugoslavija ili kao što je sada Srbija. Bioskopi koje sam voleo i koje je trebalo adaptirati su nestali, prodati su i uglavnom skupljaju pacove. Tržni centri nisu mesta za prikazivanje filmova koje volim da gledam. Studenti kojima sam predavao su na FDU stigli su već „inficirani filmom”. Nije mi padalo na pamet da ih odvraćam od izabrane profesije. Trudio sam se da ih podučim zanatu, odnosno da ih uputim kako da što bolje filmski artikulišu svoje zamisli. Neki su me nekad i poslušali. U praksi je to izgledalo prilično drukčije nego na FAMU u Pragu, o čemu sam prilično podrobno pisao u svojoj knjizi.

Biti građanski levičar, da li je to više od politike, jedan sistem vrednosti nastao iz osobenog vaspitanja u socijalizmu?

Mene niko u kući nije nešto indoktrinirao da budem levičar. Svi su, izgledalo mi je, voleli Jugoslaviju i socijalizam, ali su i obeležavali slavu, Božić, Uskrs. Jedino je baka s divljenjem često govorila o Titu. U školi i u Domu pionira bilo je malo drukčije. Uz pevanje raznih pesmica i pisanja „namenskih” pismenih zadataka. Ništa ne pamtim kao „agresivno” ili „traumatično”, već više nešto što se u školi podrazumevalo. I danas se raznežim kad čujem horske pesme iz NOB-a, koje se sve ređe mogu čuti. Ne znam zašto se prećutkuju? To su pesme oslobodilaca Jugoslavije i borbe protiv fašizma. Sasvim drugačije iskustvo sam stekao tokom svog petomesečnog rada u Londonu, u Britanskom filmskom institutu. Ljudi koje sam tamo sretao i sa kojima sam se zbližio bili su „građanski levičari”. Njihova ubeđenja su bila sasvim drugačijeg porekla. Niko im ih nije nimalo nametao. Bili su za socijalnu pravdu, vladavinu prava, za filmove o radničkoj klasi iz koje potekao i pokret „Free Cinema”, iz koga je kasnije takođe delimično iznikao i naš crni film, za tzv. popularne umetnosti. Koliko znam, svi oni nisu bili članovi nikakvih partija. Da, biti građanski levičar više je od politike.

Od svih prijateljstava koje spominjete, s Rajkom Grlićem, Brankom Cvejićem, Goranom Markovićem, koje je imalo presudan uticaj na vas?

To je zaista teško pitanje. Kao da me pitate koga više volim – mamu ili tatu. U svakom slučaju ne mogu da ih rangiram. Svako je nekada u nekom pogledu imao značajan uticaj na mene. I bez njih bi moj život sigurno izgledao drukčije. Ja ih nisam birao, a ni oni sigurno nisu birali mene. Tako se desilo i tako se dešava. Prerani odlazak Branka Cvejića me je teško pogodio i sigurno ga neću prežaliti dok god sam živ. To naravno ne znači da manje volim Gorana ili Rajka, s kojima sam blizak prijatelj oko 60 godina.

Da li ste se kao praški đak osećali izdvojeno u našoj kulturi, da li našim filmom još uvek vladaju „krv, seks i gibanica”?

Putujući skoro polovinom sveta, uvek sam se svuda osećao kao stranac. To je bilo i normalno. Međutim, moj lični problem je što se i kod kuće, u gradu u kome sam se rodio, u državama u kojima sam popisivan kao Jugosloven ili Srbin – povremeno osećam kao stranac! To verovatno nije samo moj slučaj, ali je nekad tužno. Oduvek sam, još pre Londona, Praga i Amerike, povremeno imao osećaj neke surevnjivosti okoline. Verovatno zato što sam im se ponekad činio drukčijim. Zbog svojih shvatanja filma i života. Ako, ne možemo izgleda drukčije ni oni, ni ja. „Krv, seks i gibanica” polako se transformišu u – „krv, seks i hamburger”! Pretpostavljate da nisam oduševljen tom vrstom našeg „duhovnog napretka”. Voleo bih da, bar u filmovima, bude više mesta za drugačija mišljenja.

Šta vas, kao poštovaoca dela Felinija, Džona Forda, Makavejeva..., može da fascinira u filmovima koji se danas snimaju?

Ima dobrih i loših filmova, ali su zaista retki oni koji me fasciniraju, odnosno oduševljavaju. Pogotovu što sam stariji. Može da me iskreno oduševi film koji je neobičan, originalan u priči, rediteljskim rešenjima i mišljenju. Da, mnogo tražim, ali je i „fascinacija” vrlo zahtevan izraz. „Fascinantni” filmovi se ne prave namerno. Mislim da autor treba da se trudi da napravi zaista dobar, promišljen film, a utisak će biti i „fascinantan” bar za neke od nas.