Protivrečna žuta – boja svetlosti i izdaje

Mišel Pasturo, istoričar i profesor emeritus na Katedri za istoriju simbolike Zapada na Praktičnoj školi za napredne studije (École Pratique des Hautes Études), koji se gotovo pola veka bavi istorijom boja i vodeći je stručnjak u ovoj oblasti, uobličio je novu monografiju posvećenu žutoj boji, posle crne, crvene, zelene i plave. Kod nas je ovo delo u prevodu sa francuskog jezika Olgice Stefanović objavio „Službeni glasnik”.

Možda je do sada baš žuta najprotivrečnija među Pasturovim bojama. S jedne strane, žuta se povezuje sa Suncem, svetlošću, sjajem, toplotom, savršenstvom, lepotom, besmrtnošću, naročito kod starih Egipćana, na Bliskom, Srednjem istoku, zbog njene sličnosti sa zlatom.

Ali, s druge strane, zlato izaziva u ljudskoj prirodi gramzivost, lakomost, kradljivost, nasilje, rat, o čemu govore različite mitologije i Biblija. Hesiod je u 7. stoleću, pre nove ere, pisao o zlatnom, srebrnom, bronzanom i gvozdenom rodu, a latinski pesnici Ovidije, Vergilije, Tibul, Horacije i Katul nadogradili su ovu ideju pišući o dobima, pa i o zlatnom dobu kao o vremenu uživanja, mira, pravde i ljubavi.

Grčke mitološke priče, o Jasonu, Argonautima i zlatnom runu pokazuju da je ta potraga za zlatom uzaludan posao, priča o kralju Midi kazuje o tome da se svaka pohlepa strogo kažnjava, a ukradene zlatne jabuke Atena posle Heraklove krađe vraća u vrt Hesperida. U germanskoj mitologiji legenda o Zigfridu i Nibelunzima, takođe govori o prokletstvu gramzivosti za otetim blagom, koje tone na dno reke Rajne. Božji gnev je preko Mojsija smrvio obožavaoce zlatnog teleta u starozavetnoj biblijskoj priči. Ali, jedna od najlepših novozavetnih, jevanđeoskih, govori o sveta tri kralja koja su Hrista mladenca darivala smirnom, tamjanom i zlatom, kao jednog kralja.

U Bibliji je žuta boja prisutna uglavnom preko zlata, voska, meda, zrelog žita, šafrana, piše Pasturo. U početku, hrišćanstvo nije bilo blagonaklono prema bogatstvu i raskoši, ali je kasnije zlato povezivano s materijalizovanom svetlošću, s tim da je Bog svetlost, i time je u crkvi bilo opravdano posedovanje zlata. Posebno je Vizantija odražavala ovu ideju o božanskoj svetlosti i obilato zlatom ukrašavala hramove. Međutim, u srednjem veku na nekim iluminacijama Biblije i minijaturama Judinog samoubistva posle izdaje Hrista, ovaj grešnik je prikazan u žutoj odeždi. Njegovi stalni atributi su i levorukost i crvena kosa, ružna grimasa. I Jan Hus, jeretik koji je pored ostalog tražio istupanje Bohemije iz Svetog rimskog carstva nemačkog naroda, prikazivan je kako ka lomači ide u žutoj odeći.

U antičkom svetu Sunce je imalo božanski status, njegov žuti sjaj je bio blagotvoran, a tek će u srednjem veku negativno viđenje ove boje nadjačati njena pozitivna tumačenja. Plavokosi bogovi su sjajni i blistavi: Apolon, Afrodita, Demetra, Hermes. Solarni obredi ukazuju na energiju svetlosti, mladosti, plodnosti i lepote. Zatim, u bogataškim kućama starog Rima žuta je bila jedna od najčešćih boja, žuto nose Rimljanke iz visokog društva, posebno one udate. U tom periodu, žuta je bila boja žena i feminiziranih muškaraca.

U srednjem veku žuta je imala povlašćeno mesto na grbovima, vitezovi obučeni u žuto više su smatrani lošima nego dobrima, ali zato su plavokosi ljudi bili uvek prikazani na lep način. Simbol ženske lepote predstavljala je kraljica Izolda, žena kralja Marka od Kornvola. Ali protivrečnosti žute doprinose i prikazi dvorskih luda i lakrdijaša, koji uvek na sebi imaju ponešto žuto...

Od kraja 13. stoleća na slikama koje prikazuju sedam smrtnih grehova, žuta je označavala zavist, crvena požudu i oholost, gnev i proždrljivost, zelena tvrdičluk, bela ili plava lenjost.

Mišel Pasturo oprezno se odnosi prema tvrdnji da iz srednjeg veka, i iz većine njegovih društava, potiče obeležavanje nehrišćana i Jevreja žutim simbolima, često kružićem, koji je u doba Holokausta postao zvezda. Mada on navodi ukaz kralja Svetog Luja iz 1269. godine o tome, ali uz napomenu da su se i u samoj Kraljevini Francuskoj običaji razlikovali sve do kraja 14. veka.

Pojedini slikari, kao što je Jan Vermer, Simon Vue i Klod Žele zvani Lorenjanin, vratili su dostojanstvo svetlosti žute, kao i potonji slikari: Tarner, Gogen, Van Gog, fovisti, Šile, Kupka...

Žuta je boja izlazećeg sunca, boja Dalekog istoka i slavi je kineska umetnost, koju prihvataju i Evropljani 18. veka, u punoći sjaja prosvetiteljstva.

U 19. veku žuta je ponovo degradirana, kao boja laži, ljubomore i prevare. U Ruskoj i Austrougarskoj carevini žute lične karte imale su prostitutke, u Francuskoj robijaši koji su odslužili kaznu. Pasturo smatra da se i danas ova boja povezuje sa ljudima s margine, izabrali su je pobunjeni „žuti prsluci” – „oni koje je republika zaboravila”. U fudbalu žuti karton je upozorenje. Ipak, istoričar Pasturo se kladi na žutu kao neshvaćenu boju budućnosti i predviđa joj bolje dane. Modni stilisti su to odavno učinili.