Gde god da odemo sačeka nas život

„Šta radiš dušo”, upitah svoju ženu ulazeći u stan. Stan je mali, jednosoban, sa jeftinim ali novim nameštajem što ga čini sličim mnogim takvim stanovima radničke klase u Americi.

„Gledam Cecu i Decu” odgovori žena pomalo postiđeno.

Bacio sam pogled na mali ekran „mekbuka” starije generacije. Ceca je nešto pričala, izgledala je ozbiljno ali nisam shvatao šta je tema. Mozak mi se jednostavno isključio i vratio kroz vreme, daleko u prošlost, u moj rodni Beograd.

Na starom kockastom televizoru prikazivala se Šoder lista, emisija vedrog i satiričnog karaktera, i legendarni Bićko u ulozi Ruzmarina je predstavljao spot mlade pevačice. Nasmejan Bićkovim komentarima tada sam prvi put video Cecu.

Kao kroz maglu sećam se oskudno obučene mlade žene na brodiću i jednostavne melodije uz koju je pevala. Ni umetnica, a ni pesma nisu ostavili poseban utisak na mene.

Pogledao sam početak i odšetao u svoju sobu. Devedesete su hvatale zamah, ja sam bio klinac i imao sam pametnija posla. Tada mi se već počela sviđati rok muzika, i nestrpljivo sam čekao obećanu budućnost.

Meni su devedesete trajale čitavu večnost, činilo mi se da se nikada neće završiti. Ceca je postajala sve popularnija, a ja sve otuđeniji od društva u kome sam živeo. Nešto nije štimalo. Država je postajala sve manja, a rat sve bliži.

Sve to se nije uklapalo u moju sliku bezbrižnog, normalnog odrastanja, ali izgledalo je kao da mnogima ne smeta. Splavovi, diskoteke i opasni momci zaokupirali su pažnju osiromašenog i pomalo sluđenog naroda.

Vreme je prolazilo i narodnjaci su sada bili zvezde a moj Beograd je malo po malo nestajao. Ljudi su odlazili. Sećam se jedne hladne Beogradske večeri. Dah mi se ledio ali sam strpljivo stajao na Slaviji i u gomili nasmejanih ljudi koji su jedva zadržavali suze gledao autobus kako polako kreće.

Kroz musavi prozor video sam mog ujaka i njegovu porodicu kako mašu i nešto govore, reči koje nisam čuo. Sankcije su bile u punoj snazi i put do Kanade je vodio preko stranih aerodroma.

Iako nije izgledalo da je to moguće i devedesete su prošle a stvari su se menjale. Ljudi su se nadali da će biti bolje, ali su ipak i dalje uporno odlazili. Sada doduše sa našeg aerodroma. Ceca je već bila priznata 'Srpska majka'.

Posle mnogo obećanja, govora i opravdavanja, sopstvenog veličanja i državnog rasprodavanja, u mom Beogradu i dalje nije bilo budućnosti. Ispravka, nije bilo budućnosti za mene.

Gledali smo nove ljude, slušali nove priče, strukturno nove, ali suštinski baš iste kao i uvek - u potpunosti prazne. Radno mesto je koštalo više nego sto sam ja imao da platim. Što su se stvari više menjale - to su više ostajale iste. 

Da li zbog toga ili nevidljive ruke sudbine jedne tihe večeri, sada ispod moje zgrade, gledao sam kroz musavi prozor ka nekim poznatim ljudima kako mašu i izgovaraju reči, reči koje opet nisam razaznavao. Ovaj put sam ja bio u kombiju i začuđeno gledao kroz prozor, mašući i mehanički pokušavajući da sastavim smislenu rečenicu. Znao sam da ni oni mene ne čuju.

Kombi je krenuo i moja zgrada je ubrzo nestala u moru sličnih. Starija žena i jedan mlađi par sedeli su par sedišta ispred mene. Bilo je prohladno i vozač je pustio 'Zabranjeni grad' od Cece. Gledao sam kroz prozor moj Beograd, i pokušavao da upamtim svaki detalj.

Svaka ulica kroz koju smo prolazili dobijala je neki novi sjaj koji sam pokušavao sebično da prisvojim za sebe, uzaludno želeći da zaustavim vreme i dam sebi još jedan momenat da razmislim i napravim nekakav dobar plan.

Znao sam će se već sutra moj život promeniti iz korena. Imao sam kartu u jednom pravcu, jedan kofer, i 500 dolara sa mnom. Nisam imao stvarnu ideju gde idem, nikada nisam bio u Americi, a od sutra je Amerika moj novi dom.

„Hoćeš li da večeraš", upita žena, i vrati me u sadašnjost.

„Kostko” namirnice su dobrog kvaliteta i pristupačne cene. Svakog vikenda idemo u „Kostko” koji, koliko god da je prenatrpan užurbanim ljudima koji se sudaraju kolicima, i dalje efikasno funkcioniše. Ipak,  odlazak u prodavnicu uzima više od sat vremena.

Jeo sam na brzinu. Pomislih petak je, mogu najzad da se opustim. Bila je ovo stvarno duga i naporna nedelja. Radio sam gotovo danonoćno i osećao se iscrpljeno. Otišao sam u sobu, seo za sto i krenuo da listam mejlove.

Zgrada u kojoj živimo me je veoma učtivo obaveštavala da zbog održavanja garaže treba da izvezemo kola, da neću moći da je koristim od 9 do 18. Nisu precizirali gde tačno da se parkiram, pošto nigde u blizini to nije dozvoljeno.

Škola koju mi dete pohađa takođe mi je napisala par jako lepih mejlova. Redovno pišu veoma opširne mejlove o raznim temama. Trebalo mi je dvadesetak minuta da prođem kroz sve. Uvode neke nove školske aktivnosti kojima pomažu zdrav razvoj dece. Sve je detaljno objašnjeno. Deca će da trče u krug po školskom dvorištu, a mi ćemo ih podržati.

Nastavljam da čitam, sada pažljivije. Kada se sažme, sve što se od mene očekuje je da se ulogujem na sajt školskog 'partnera' i doniram pare. Precizirali su i koliko očekuju, ali kulturno po odeljenju ne po učeniku. Još ako bih mogao da prosledim mejl da i moji poznanici mogu da iskoriste ovu sjajnu priliku da pomognu.

Sve će oni precizno zabeležiti u svom sistemu koji će biti dostupan školskom osoblju, ali to naravno ni na koji način neće uticati na tretman mog deteta u školi. Naravno.

Dobro, uzdahnuo sam, petak je veče. Znam kako stvari funkcionišu, samo još nikako da se istinski oduševim tim sjajnim benefitima.

Ne, još nisam Amerikanac. Ali moje dete, ono jedva čeka da trči po dvorištu dok školsko osoblje tapše i viče kako radi sjajan posao. Ponekad, gledajući ih sa strane, nisam siguran ko su deca a ko odrasli.

Bacio sam pogled na mobilni i video tri poruke od kolege. Nisam otvarao, ne želim da vidi da sam pročitao. Petak je, osam sati.

Legao sam na krevet i zagledao se u plafon dok su iz susedne sobe dopirali stihovi Cecine pesme 'Maskarada'.

Pomislih, valjda, gde god da odemo, sačeka nas - život.

Jan Petrić