Kamen temeljac za Ložionicu pitanje dana

Jedino ako ne učestvuju na arhitektonskom konkursu za njih nema nagrade. Za deceniju, od njihovog prvog javnog takmičenja za memorijal u Aberdarevoj do danas, učestvovali su na 50 arhitektonskih utakmica. Samo minule godine osvojili su dve prve nagrade za uređenje arheološkog parka „Belo brdo” u Vinči i izgradnju Eko-naselja na Petrovaradinu, a dva rada su im otkupljena: za zgradu Fakulteta muzičke umetnosti i za proširenje „Studenjaka”. Zato tandem biroa AKVS Anđela Karabašević Sudžum i Vladislav Sudžum, kako kažu za „Politiku”, vreme mere konkursima. Njih vide kao jednačinu sa više nepoznatih, a što ih je više – utoliko bolje, kaže ovaj dvojac, koji je takmičarski duh iz Matematičke gimnazije preneo na arhitekturu.

Anđela: Prošle godine, sem novih konkursa, paralelno smo, za investitora Kancelariju za IT i eUpravu (Vlada Srbije) i nacionalnu platformu „Srbija stvara”, a sa projektantima iz „Mašinoprojekta”, pripremali projektnu dokumentaciju za višenamenski centar Ložionica – nekadašnja okretnica za parne lokomotive ispod Mostarske petlje – za koju smo pobedili na konkursu 2021. Predata je dokumentacija za građevinsku dozvolu i kamen temeljac bi trebalo da bude postavljen početkom ove godine.

Zar vam se ne čini da je poslednjih godina hiperprodukcija arhitektonskih konkursa, a da se malo šta izvodi?

Anđela: Nekada se konkurs raspisivao da bi se gradilo, a danas je to neizvesno. Takvo je naše vreme. Zato je nama važno kako biramo konkurs.

Po kojem receptu?

Vladislav: Prvi parametar je ono na čemu mi želimo da radimo. Drugi je da prepoznamo ozbiljnost svih aktera, da su ljudi koji su ga raspisali posvetili tome onoliko pažnje koliko i mi pridajemo budućem projektu.

Anđela: Radimo i za internacionalne konkurse, ali nisu svi za nas, posebno ne oni koji služe promociji raspisivača bez sveobuhvatnog razumevanja teme i pomeranja granica. Kad konkurs raspiše privatni investitor, on kaže šta hoće i nema levo-desno.

Jedan takav je naručio i finansirao konkurs prošle godine za blok između platoa na Slaviji i parka Manjež i vi ste osvojili prvu nagradu, ali niste nastavili saradnju?

Vladislav: Projektovali smo 21.000 kvadrata koji obuhvataju i dve kule. Odustali smo kad se preko noći pojavila potreba za više od 30.000 kvadrata.

Anđela: Bilo nam je ponuđeno da učestvujemo u novom pozivnom konkursu za dalju razradu, nismo jer smatramo da smo već rekli šta mislimo za tu lokaciju.

Da li je to obesmišljavanje institucije konkursa?

Anđela: Jeste, danas privatni graditelji zidaju uglavnom bez konkursa, a čak i kada se konkurs raspiše, toliko ima neusaglašenih pravilnika i zakona koji otežavaju pobedniku konkursa realizaciju njegovog projekta, kada bi zapravo trebalo da ga zaštite i omoguće pobedniku da on razrađuje svoj projekat do kraja.

Ko je tu najveći gubitnik?

Vladislav: I grad i vi i ja smo gubitnici. Promišljanje o prostoru koji tek treba da se oblikuje mora da počne od konteksta u kojem će se nalaziti i to je bitno za svakog pojedinca u gradu. Zato je neophodan javni konkurs gde svi učestvujemo i pitamo se.

Šta to znači?

Vladislav: Možda je bolje da objasnim pogrešan pristup na primeru „Beograda na vodi”. Od Sajma do Brankovog mosta brzinom svetlosti se gradi čitav jedan grad od nule, tako da pojedinačni objekti u njemu nastaju u još nedefinisanom mikrookruženju, gde sam grad još nije zaživeo. Umesto da razgovaraju sa okruženjem – ono kao da ne postoji za njih. To je najveći problem tog projekta.

Vi ste se upisali u taj prostor Ložionicom.

Anđela: „Beograd na vodi” je kontekst na koji smo reagovali našim projektom za Ložionicu. Trudili smo se da unapredimo ono što smo zatekli jer ta parcela pripada i „Beogradu na vodi”, ali i našem gradu. „Beograd na vodi” je ogroman poduhvat koji se razvio neverovatnom brzinom i to je možda njegov najveći problem. U poređenju sa Novim Beogradom, koji se gradio konkurs po konkurs za blok po blok. Tolike površine stambenog prostora bez šanse da struka promisli novi način stanovanja u gradu, da ne govorimo o javnim površinama. Još ne mogu da sagledam kolike će promene to izazvati u našoj prestonici i kako će kao parazit da ga menja.

Šta je rešenje za Stari savski most – uklanjanje, proširenje ili novi život kao biciklističko-pešačkog mosta?

Anđela: Bilo kakvo premeštanje je kontradiktorno jer ogromna količina i resursa i energije biće potrošena za uklanjanje nečega što je deo pamćenja grada, što funkcioniše kao jedna od važnih saobraćajnih žila Beograda i logično je da nastavi da živi. Možda je najlogičnije da postane most za pešake i bicikliste.

Ko danas gradi u Beogradu?

Anđela: Privatni investitori.

Mislite, profit?

Vladislav: Logično je da prva stvar o kojoj će da razmišlja privatni investitor kada hoće da zida zgradu bude to koliko će od toga da zaradi.

Na konkursu u gradu Landshutu u Nemačkoj na kojem smo dobili posebno priznanje za rekonstrukciju starog zatvora i promenu njegove namene, a biće to javni prostor, nekada zaključani zatvor, sada potpuno otvara vrata gradu, i radionice sa smeštajem za umetnike, suočili smo se sa istim pitanjem, ali tada ga je postavio i grad – šta je tu profitabilno. Grad je to zanimalo jer će morati da traži investitora i zna da on želi da zaradi. Ali su u taj projekat uključili i širu javnost i osetili smo da svi oni najpre veruju da im je takav projekat važan i dobar za njihovu zajednicu i tamo privatni interes nije ispred javnog dobra.

Kod nas je situacija obrnuta i ljudi sve više negoduju?

Anđela: Zelenila imamo sve manje, Beograd sve više postaje veliko betonsko toplotno ostrvo. Moramo da tražimo sistemsko rešenje. Ako želimo da smanjimo broj automobila, mogli bismo da imamo mrežu biciklističkih staza koja mora biti novi krvotok grada da bi što veći broj ljudi mogao da koristi bicikl kao prevozno sredstvo. U svim zonama grada obezbediti zelenilo ka ulici u javnom prostoru koji koriste ljudi, a ne samo to da neki procenat parcele mora da ostane zelen, pa neko parče na kojem ništa nije moglo da se izgradi da iskoristite kako biste postavili saksiju sa biljkom.

U kojem prostoru se dobro osećate, a da to nije vaš biro?

Vladislav: Živimo u kući sa dvorištem i stotinak vrsta biljaka koje traže dosta energije. Imamo i naš mali eksperimentalni projekat – zasadili smo bambuse u velike saksije, zalivamo ih kap po kap i pratimo kako se ponašaju jer će za poslovnu zgradu u projektu Ložionice džinovski bambusi prečišćavati vazduh.

Anđela, Vi ste i asistent na master studijama na Arhitektonskom fakultetu. Čemu učite studente?

Učimo ih da se bore za prostor kada izađu iz škole i uhvate se ukoštac sa brojnim izazovima i da uvek preispituju sve obrasce koje treba primeniti u nekom projektu. Oni reaguju na svet oko sebe i to jeste dobro.

Ko su arhitekte koje cenite?

Anđela: Mnogo ih je, ali nemamo uzore, nismo se razvijali pod plaštom mentora. Inspiriše nas Saša Begović iz biroa „3LHD”, dopao nam se njegov stav da arhitekta reaguje na različite situacije, ne bira da projektuje jednu vrstu objekata za koje ima reference i gde je na sigurnom, nego da se uhvati ukoštac sa različitim projektima jer samo tako pomera granice i raste.

Polivalentni stan

Najveći uspeh biroa AKVS je osvajanje jedne od pet prvih nagrada na međunarodnom konkursu u Rusiji 2018. za projekat polivalentnog stanovanja, odnosno unapređenje standarda stanovanja koji razvijaju u saradnji sa Institutom „Strelka” za investitora DOM.RF.

– Suština tog projekta bila je promena stambene jedinice, njena unutrašnja transformacija proistekla je iz savremenog života, iz činjenice da se način na koji danas radimo i živimo promenio. Više se ne okupljamo oko televizora u dnevnoj sobi, svi imamo male ekrane na telefonima, laptopima, tabletima, manje se kuva, hrana se naručuje, živimo kao cimeri, radimo i živimo u istom prostoru... Beatriz Kolomina, teoretičarka arhitekture, kaže da je danas krevet postao radno mesto, programeri, influenseri, blogeri, jutjuberi, frilenseri rade iz kreveta. Ne živimo na isti način kao pre pola veka, ali stanove gradimo na isti način.