Bard srpskog pesništva

Ja grešni, opraštajući se od Adama Puslojića, promišljam – koliko je tokom više od pola veka njegovog trajanja u srpskom pesništvu iz sna na javi zapisao u više desetina knjiga, i koliko se drhtave jeze u njegovom snu zapamtilo i prikazalo svekolikom. Jer, njegov pesnički dar, od dana njegove nužnosti, bio je zapućen nebrojenim pravcima, iz kojih dopire odaziv davnih, koliko i onih koje je za života video i zapamtio.

Adam Puslojić je anticipirao svoj filozofski pogled na antropološko značenje života, ne poričući time duhovno veličinu onoga koji na svojim plećima drži nebeski svod, niti je skrivao svoju nemoć pred Svemogućim, koji svakom živom stvoru ponaosob određuje koliko će čekanje trajati. Često je lucidnim sveslovom podsećao na izvesnost nastanka i neizvesnost trenutka kada se sliva poslednja kap.

Počasni akademik Rumunske akademije nauka i umetnosti, pesnik, prevodilac, esejista, Adam Puslojić je u svom stvarnom i imaginarnom trajanju imao dva sudbinska uporišta – mitsku planinu Rtanj i Negotinsku Krajinu, u kojima smrti ima – onoliko, ali i života u kome je sve njemu dragoceno – vedrina, vera, radost i tuga, nada, smeh i suza, sve što čini da, kako je govorio „Krajini kraja nema”. Skretanjem pažnje na takvu budnost prema zavičaju, Adam Puslojić je indirektno podsećao na njenu istorijsku značajnost, na rodoljublje koje se Dunavom do neba zapisalo.

U traganju za mogućnostima izjednačavanja poznatog i nepoznatog, Adam Puslojić je je često bio spreman da „bane” na inim mestima – ponajpre tamo gde korenuje, u rodnoj Krajini, često u Rumuniji i diljem Evrope i, da pri svakom dolasku postavi identično pitanje: „Adame, šta si čekao do sada?” Njegovo pravdanje da je „čekao red” u meni je budilo nekolike zapitanosti, pre svih onu koja upućuje na saznanje o nepromenljivosti ičega stvarnog, dakle individualnu potrebu razumevanja datosti kakve doista jesu.

Prirođena potreba svakog stvaraoca je da se u trenutku potpunog samosuočenja zapita – koliko misli je još moguće utomiti u kukice slova i u kojoj meri bi taj napor mogao da bude opravdan, ali i uzaludan ako se vreme nestanka odnekud iztiha približava, a njemu se to, najzad, dogodilo pre nekoliko dana. Pri takvom promišljanju, Adam Puslojić je stvarao samosvojni filozofski sistem odbrane od prolaznosti i iščeznuća, budući da je bio uveren da bi ta neminovnost njega – zaljubljenika u reč, iznenada mogla od nje da udalji, a za nju bi, kako je govorio, „i svoje disanje dao”.

Osobenom asocijativnošću Adam Puslojić je povezivao raznizane niti trajanja i njima podešavao sopstveni lik prema svetlosti. Jer, onome što nas gura u tamninu samo svetlost može da oponira, govorio je. Tada se vidi sve što je prirođeno i nepromenljivo, čudesnim znakom prirode određeno. Ono što u utrobi majke uzbuja nije zaštićeno od usudnosti, po kojoj sami dolazimo i sami odlazimo i zato, govorio je, „i u snu vredi živeti”. Valjda se tom punoćom tokom trajanja i procenjuje – je li se život imao rašta dogoditi.

Adam Puslojić, dakle, nije bio opstruktivan već postojan u nameri „da glasno odgovori i na najteža pitanja” u ostatku vremena, jer šapat je za stvaraoca njegovog volumena i kao ideja bio nepodnošljiv, budući da je razumeo koliko na nekom tankom ledu tihi govor za njega „može biti koban”.

U voluminoznom, pre svega pesničkom sumitetu, Adam Puslojić je bio naglašeno osetljiv i na samo pominjanje mitske planine Rtanj, koliko i na druge toponime Negotinske Krajine, sledstven Njegoševom razumevanju susretnosti mesta nastanka i mesta počinka. Ljubitelji njegovog literarnog tvoraštva su mogli zapaziti njegovu neprestanu zapitanost – „je li Krajini i njenim žiteljima ostao dužan”, što upućuje na njegovu prirođenu potrebu preispitivanja – je li svom zavičaju prineo najdragocenije, budući da je u zapisivanju svojih radosti i tuga, samoća i nadanja uporno nastojao da odmota zlatnu nit pesme koja će sve njegovo povezati u celinu iz koje će odjeknuti – vredelo je.

Svedočim da Adam Puslojić nije posustajao u odlučnosti da „sebe ne požuruje na odlazak”, uveren da sebi daje šansu da još dugo uživa u podnevima kada se sve sažima u tačku dubine iz koje se pred očima svet „ushitno širi”. Pri takvom razumevanju stvarnosti za njega je bilo irelevantno „kojom se rukom otvaraju vrata pakla ili kapija raja”, jer je davao prednost životu „Ne preostajući da peva”.

U trenucima osama slovili smo o različitim temama. Adam Puslojić je vrlo često te razgovore završavao našim svekolikim neprebolnim – Kosovom i Metohijom, zatočenim između mita i stvarnosti u kome se s nebeskih visina oglašavaju bivši patnici prema onima koji, kako je govorio, „upravo danas biju udesnu odlučujuću bitku”. S tim u vezi predočavao je sveprisutnu planetarnu hipokriziju kojom je strukturisan početak 21. veka, u kome raste bunt iz moćnima nevidljivih prostora kakva je njegova Kobišnica, koja je, kako kaže, „onomad rekla: Dosta / Dosta je slugaranja i majmunisanja sa svetom”. Tom pobunom često saoznačenom u njegovoj književnosti umrežava se vekovna opomena da u Krajini i dalje damara Hajduk Veljkovo bilo.

Sahrana danas u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju

Opelo za Adama Puslojića, člana Udruženja književnika Srbije, prevodioca i počasnog člana Rumunske akademije umetnosti, počinje danas u 13.30 sati u Hramu Sv. Nikole na beogradskom Novom groblju. Po završetku opela, u 14.00 sati, Adam Puslojić će biti sahranjen u Aleji zaslužnih građana na istom groblju.

Puslojić je preminuo 31. decembra 2022. Rođen je 11. marta 1943. u srpskom selu Kobišnica i jedan je od začetnika pesničkog pokreta pod nazivom klokotrizam. Prevodio je sa rumunskog i ruskog jezika. Avgusta 2021, u Nacionalnom muzeju rumunske književnosti, dodeljena mu je „Nagrada Mihaj Eminesku” za poeziju i prevod, a počasni član Rumunske akademije bio je od 1995. godine.

K. R.