Kuća nesagorivih reči

Specijalno za „Politiku”

„Kada smo, pre skoro dvadeset godina, u poznu jesen 1997, moja devojka i ja u šetnji skrenuli iz uvek bučne Knez Mihailove ulice ka Savskoj padini, nismo ni slutili da će mesto na koje ćemo stići umnogome obeležiti naše živote. U prijatnom razgovoru, lagano smo koračali niz Ulicu kralja Petra, Saborne crkve moćnog, baroknog zvonika, i zdanja Patrijaršije srpske, sve do kuće u kojoj je nekada živeo znameniti matematičar Mihailo Petrović. Stigli smo i do lepe, kaldrmisane ulice – Kosančićevog venca. Zašavši dublje u istoimeni senoviti kvart, niz Zadarsku i Srebreničku ulicu, našli smo se u središtu tog majušnog gradskog jezgra i ugledali ogromnu šupljinu u tlu, očigledno veštački krater nepravilnog oblika. Iako je već uveliko vladao mrak, primetili smo, po njegovim ivicama, ostatke zidova i podova nekog zdanja. Skver je delom bio oivičen žičanom ogradom, na više mesta iskidanom i proređenom. Tada sam svojoj devojci Lori, polu-Srpkinji odrasloj u Alžiru, počeo da govorim o istoriji lokaliteta i ustanove koja se tu nekada nalazila, o Narodnoj biblioteci Srbije i njenoj tragičnoj sudbini koja se odigrala 6. aprila 1941. godine.”

Ovim rečima Dejan Ristić, istoričar i direktor Muzeja žrtava genocida, uvodi nas u priču o „Kući nesagorivih reči” – Narodnoj biblioteci Srbije, o čijoj sudbini sa njim razgovaramo i danas, 450 kilometra od ovog beogradskog kutka, u glavnom gradu Severne Makedonije, gde je nedavno održana izložba Muzeja žrtava genocida pod nazivom „Sećanja iz pepela: Narodna biblioteka Srbije 6. aprila 1941”.

„Prvo je raznesen mir, a zatim je na Kosančićevom vencu zaplamtela Narodna biblioteka. Danima su goreli drevni pisani spomenici, stare i nove knjige, spisi i pisma, dokumenti i novine. Danima je plamen uništavao svedočanstvo o postojanju i trajanju jednog naroda. Danima je vatra gutala stoleća istorije, sažeta u slova. Plamen se, najzad, preobličio u žar, a žar u pepeo”, ovim rečima akademik Svetlana Velmar Janković opisala je nemili događaj kada je nemačko vazduhoplovstvo, pod komandom generala Aleksandra Lera, bombardovalo Narodnu biblioteku Srbije, na koje nas je podsetio naš sagovornik.

Ovaj razorni događaj za srpski narod i njegovo kulturno-istorijsko nasleđe mora se otrgnuti od zaborava. Stoga je Dejan Ristić odavno prestao da ćuti o genocidnom uništenju kulture svog naroda i naše države, o čemu svedoči i njegovo delo pod naslovom „Kuća nesagorivih reči”.

Ristić je u Skoplju našao suorganizatore – Ambasadu Republike Srbije, Nacionalnu i univerzitetsku biblioteku ,,Sveti Kliment Ohridski” i Srpski kulturno-informativni centar SPONA sa Milutinom Stanišićem. Ovom pažljivo koncipiranom i sadržajnom izložbom Srbija govori u ime svih naroda koji su stradali od nacizma i fašizma. Izložba je trajala u vreme katoličkih praznika. Mnoge zapadne diplomate bile su u svojim domovinama, ali su mnogi atašei, kao i ruski ambasador, bili prisutni u izložbenom prostoru skupa sa građanima Severne Makedonije. Ovu postavku, naravno, nisu posetili oni koji neguju lik i delo Hitlerovih naslednika iz kulturnih centara „Car Boris III” u Ohridu i „Vančo Mihajlov” u Bitolju.

Naš razgovor najpre je bio zamišljen kao intervju. No, na moje iznenađenje, Ristić menja njegov tok upućujući na samom početku pitanje: „Znate li zašto je biblioteka bila jedan od ciljeva u Beogradu?” Odmah zatim usledio je odgovor, emotivno veoma obojen:

„Kancelar nacističke Nemačke Adolf Hitler lično je, 27. marta 1941. godine, od svojih najbližih saradnika zahtevao da se sinhronizovani napadi sa kopna i iz vazduha na Kraljevinu Jugoslaviju i njen glavni grad izvrše ’nemilosrdnom oštrinom u munjevitoj operaciji’. Rat protiv Srba trebalo je sprovesti ’bez milosti’.”

Tako je, pored ostalog, skovan plan za najveće zlotvorstvo nad kulturnim blagom jednog naroda. U trećem naletu bombardovanja pogođena je najbogatija riznica pokretnog kulturnog nasleđa srpskog naroda – Narodna biblioteka Srbije. Po svedočenju očevidaca, inženjera Veličkovića, znamenitog dr Radoslava Grujića i advokata Kremenca, bila je u plamenu četiri dana.

On kaže da je Muzej žrtava genocida, nakon izložbe u Beogradu tokom prethodne godine, gostujućom izložbom u Skoplju želeo da internacionalizuje istorijsku činjenicu – da je nemačko uništenje srpske nacionalne biblioteke predstavljalo najveći pojedinačni ratni zločin počinjen nad kulturnim nasleđem u čitavoj Evropi u razdoblju između 1939. i 1945. godine.

Taj tragični događaj koji je rezultirao potpunim uništenjem našeg nacionalnog bibliotečkog fonda, nastavlja Ristić, istovremeno je predstavljao i najveću lomaču knjiga u Evropi, koja je u pepeo pretvorila neprocenjivo vrednu i stolećima brižljivo stvaranu, obogaćivanu i čuvanu riznicu brojnih znanja.

„Valja ukazati i na to da, tog tragičnog 6. aprila 1941. godine, na beogradskom Kosančićevom vencu, u tom zastrašujućem plamenu, nije nestalo isključivo ono najdragocenije što je postojalo u srpskom pisanom nasleđu, već su uništeni i veoma važni elementi pokretnog kulturnog nasleđa brojnih evropskih naroda koji su bili brižljivo pohranjeni i čuvani u tom skladnom neoklasicističkom zdanju Narodne biblioteke Srbije”, naglašava Ristić i dodaje da zlodelo koje je na taj način počinila nacistička Nemačka predstavlja jedan od najtragičnijih događaja u mnogovekovnoj istoriji kulture Starog kontinenta.

Neposredno odgovoran za višednevno bestijalno bombardovanje Beograda bio je nemački general-pukovnik avijacije Aleksander Ler, koji je, ističe Ristić, još 31. marta 1941. godine, svojim trupama izdao naređenje da je jedan od osnovnih ciljeva agresije na Jugoslaviju, koja je ubrzo trebalo da usledi, „rušenje Beograda napadom glavnih snaga”. Podsetimo se i toga da je već tokom inicijalnog davanja iskaza pred oficirima Jugoslovenske armije, pošto su ga Britanci početkom maja 1945. godine predali jugoslovenskim vlastima, Aleksander Ler u Kupinecu kraj Zagreba naglasio da mu je Hitler lično izdao naređenje da se Beograd razruši.

„U prvom naletu trebalo je da srušimo Narodnu biblioteku, pa tek onda ono što je za nas vojnički bilo interesantno”, kazao je Ler. Na pitanje jugoslovenskog pukovnika Popovića zašto baš Narodnu biblioteku, odgovorio je: „Zato što je u toj ustanovi sačuvano ono što je vekovima činilo kulturni identitet tog naroda.”

Predugo smo mi, Srbi, ćutali o ovom ratnom zločinu. To ćutanje rezultiralo je time da se van granica našeg jezičkog prostora o spaljivanju Narodne biblioteke Srbije ništa ili u najboljem slučaju nedovoljno zna. Time smo sami sebe, Evropu i svet uskratili za saznanje o stravičnom istorijskom iskustvu kao najsnažnijoj trajnoj opomeni da se tako nešto više nikada i nikome ne sme dogoditi.