Veliko putovanje Uroša Predića u Italiju

„Rafaelova Fornarina po izradi najsavršenija, najživlja njegova slika, lepša i bolja u tom pogledu i od Sistine i od della Sedie, nešto nepostižno! Jer tu je uz njegov genije još i celo srce njegovo sudelovalo, to je slika, kakvu samo ljubav može da stvori”, zapisao je naš slikar Uroš Predić (1857 – 1953) nakon putovanja u Italiju.

U okviru izložbe „Uroš Predić. Život posvećen lepoti i umetnosti”, kojom Matica srpska obeležava 175 godina trajanja, dr Snežana Mišić, muzejska savetnica Galerije Matice srpske održala je  predavanje o Predićevim utiscima iz Italije. Postavka traje do 31. januara.

– Ponovno otkrivanje antičke umetnosti do kojeg je došlo iskopavanjima Herkulanuma i Pompeje početkom 18. veka i studija „Istorija antičke umetnosti” (1764) nemačkog istoričara umetnosti i arheologa Johana Vinkelmana, kodifikovali su antiku kao ideal lepote i kamen temeljac umetnosti. U kulturnim i umetničkim evropskim krugovima zavladala je italofilska atmosfera uslovljena svešću o važnosti klasičnog nasleđa Italije i njene umetničke tradicije. Usavršavanje i učenje iz te tradicije kao i putovanje u Italiju, shvaćeno kao svojevrsno umetničko hodočašće, smatralo se izuzetno važnim modelom obrazovanja mladih umetnika naročito tokom 19. veka, a nastavilo se i u prvim decenijama narednog stoleća. Tim putevima kretali su se i srpski umetnici, počevši od Zaharije Orfelina u drugoj polovini 18. veka, preko Nikole Aleksića, Katarine Ivanović, Novaka Radonića, Pavla Simića, Steve Todorovića, Aksentija Marodića, Đorđa Krstića, Paje Jovanovića u poslednjoj deceniji 19. veka do Uroša Predića koji svoje putovanje, sticajem okolnosti, preduzima tek 1909. godine – kaže Snežana Mišić.

O njihovim putovanjima, dodaje, dosta znamo na osnovu sačuvanih pisama i zabeleški samih umetnika, skica i studija koje su sa sobom doneli, dok je najdetaljniji opis svoga boravka u Italiji ostavio upravo Uroš Predić u Dnevniku koji se danas čuva u okviru umetnikovog legata u Narodnom muzeju Zrenjanin.

– Kao i većina srpskih umetnika Uroš Predić je svoj put u Italiju planirao neposredno po završetku studija slikarstva na Akademiji umetnosti u Beču. U prvom delu „Autobiografije” iz 1921. godine umetnik beleži: „radeći na konačnom izvođenju u boji onih slika za Parlament, god. 1885. počeo sam da čeznem za slobodom, za Italijom... uputim molbu austrijskom Ministarstvu da mi u Palaco di Venecija, austrijsko poslanstvo u Rimu ustupi jedan atelje na dve godine, i već avgusta meseca 1885. dobih povoljan odgovor.” Sa dobrim vestima i ugovorenim poslom za oslikavanje smederevske crkve Predić je odlučio na napusti Beč i vrati se u rodni Orlovat gde je radio na skicama za smederevski ikonostas i pripremao se za predstojeći put učeći italijanski jezik. Nažalost, izbijanje Srpsko-bugarskog rata osujetilo je njegove planove i „moje nade da vidim Italiju ostaše puste”, naveo je slikar, a citira naša sagovornica.

Pominje da je četvrt veka kasnije, u proleće 1909. godine Predić ipak realizovao svoju davnašnju želju.

„Da odem na tri meseca u Italiju, tek da me želja mine i da vidim, šta sam sve propustio. Posetio sam Veneciju, Firencu, Pizu, Sijenu, Orvijeto, Rim sa okolinom i Napulj sa Pompejom i ostrvo Kapri. Severne varoši nisam video, jer sam se razboleo od nazeba u studenim muzejima, te se moradoh vratiti kući.”, naveo je slikar.

Snežana Mišić naglašava da je na osnovu ove zabeleške u „Autobiografiji” i sačuvanog Dnevnika jasno da je putovanje Uroša Predića u Italiju bilo svojevrsno Veliko putovanje (Grand Tour), koje predstavlja jedan od najizrazitijih fenomena 18. i prve polovine 19. veka, koje je bilo u osnovi uobličavanja intelektualca toga doba.

– Uobičajeni put je vodio od severa, od Venecije, preko Rima, Firence, ka jugu, do Napulja (Pompeji, Herkulanum, Vezuv). Propisani itinerer Velikog putovanja podrazumevao je pored poseta crkvama, muzejima, galerijama, i posete mestima vezanim za život i, naročito, smrt renesansnih umetnika, književnika i naučnika (Rafaelo, Mikelanđelo, Vergilije, Dante, Makijaveli, Torkvato Taso, Galileo...), kao i obilazak prirodnih lepota.

Predić je na put pošao u martu 1909. godine, što nam potvrđuje nekoliko sačuvanih razglednica i pisama upućenih iz Pompeje i Rima njegovim prijateljima, dok je Dnevnik počeo da vodi tek od aprila. Na 143 stranice, navodeći datum i grad u kome se nalazi, umetnik je detaljno opisao svaki dan počevši od 8. aprila do 13. maja kada je zbog bolesti morao da prekine putovanje i iz Venecije krene brodom za Rijeku– navodi Snežana Mišić.

Kako dodaje, do najsitnijih detalja Predić opisuje sve što je posetio, video, naročito umetnička dela, muzeje i galerije (Pinakoteka i Galerija Barberini u Rimu, Akademija umetnosti, Galerija Ufici, palate Piti i Mediči-Rikardi u Firenci...) u kojima je kupovao kataloge i vodiče i u njima beležio svoja zapažanja i komentare, jednako detaljno opisujući i arhitekturu sakralnih objekata (bazilika Svetog Petra i Panteon u Rimu, katedrale u Firenci, Orvijetu, Sijeni, Pizi...), prirodne (Fraskati, Tivoli) i urbane pejzaže, a u određenim situacijama komentarisao je, uz izvesnu dozu njemu svojstvene ironije, i italijanski mentalitet, njihovu higijenu.

Svoje utiske Predić je ovako izneo: „Posle podne Vila d’Este, nešto od najlepšeg što sam ikada video. Umetnost je najpre učinila svoje, udesila sve ukusno, a priroda posle još nadmašila umetnost. Zapuštene fontane, mahovinom obrasle putanje, polupropale građevine, gusta i jedra vegetacija, prastari čempresi od neobične visine i debljine, pri tom još jedri, lisnati, zdravi, da će sigurno bar još toliko trajati, pa prijatan povetarac uz neprekidni žubor vodopada i vodoskoka, čisto plavo nebo i izgled u ravnu Kampanju čak do mora, u daljini Rim sa kupolom Sv. Petra, levo i desno venac od planina, nakićenih sa selima, varošicama, zamcima, vilama i ruinama ‒ tu treba biti pesnik, pak to opevati, opisati se ne da.”

– Svojom jasnoćom i preciznošću Predićev dnevnik iz Italije „ogledalo” je samog umetnika, njegove sistematičnosti i jasnih misli. Istovremeno, dragoceni je dokument ne samo za bolje razumevanje njegovog slikarskog opusa i umetničkih shvatanja s obzirom na to da Italiju posećuje kao formiran i etabliran slikar, sa izgrađenim estetskim stavovima, već je i svedočanstvo o doživljaju i viđenju Italije i njenih znamenitosti očima jednog od najznačajnijih i najpopularnijih srpskih slikara, kaže naša sagovornica.

Posle posete Galeriji moderne umetnosti u Rimu, slikar je pribeležio: „Zanimljivo je, kako razne ‘škole‘ ili upravo mode na razni način vide prirodu, verujući čvrsto da je to prava umetnost i tako neko vreme svi su videli sve mrko, posle sve sivo, pa zelenkasto, pa belo i prašnjavo, posle bledo, jedanput sa oštrim konturama, drugi put bez ikakvih ocrta. Naposletku ovladaše boje, koje su nekad izgledale sasvim nemoguće u slici, boja ljubičasta i ultramarin. I svako je doba sebe držalo kao ogroman napredak, a kad je sve to prošlo i čovek ih vidi ovako na okupu, mirno jedno pored drugog nekadanje najžešće protivnike, onda ima osećaj kao da je na groblju, gde takođe mirno borave sanak zaborava najveći dušmani. I tako se čovek potom rado vraća opet natrag starim velikanima, od koji se može raditi drukčije, ali ne i bolje.”