Na lepom plavom Dunavu

Jedna od antologijskih scena filmske umetnosti je ona u kojoj, nakon što se stravični krik prolomi kroz mirno praskozorje iznad njegovog imanja, moćni filmski producent lagano, najpre zbunjeno, a potom užasnuto otkriva realnost da krv na svilenoj posteljini u kojoj se budi potiče iz odsečene glave skupocenog pastuva koji je do juče bio simbol njegove moći.

Ne bi me začudilo da bi se takav krik oteo iz grla Aleksandra Vučića da je na malom ekranu TV prijemnika u direktnom prenosu Novogodišnjeg koncerta iz Beča video glavu dojučerašnje ministarke Mihajlović. Onaj dodatni, za malu tercu viši krik, bi usledio nakon narednog kadra u kojem se, poput Foresta Gampa pojavljuje blago lice sada već neizbežnog, donedavnog vođe srpske Sirize, Borka Stefanovića. Užas jedva da bi bio ublažen prizorom Borkove face koja odaje dobro glumljenu fasciniranost – što polkama i valcerima, što činjenicom da se nalazi tu gde se nalazi.

Čitalac neupućen u simboliku evropske političke kulture mogao bi s pravom da se upita kakve veze imaju prvi deo „Kuma” i Novogodišnji koncert bečke filharmonije. Tvrdim, mada ne s previše žara, da je kadriranje (shvaćeno bilo kao fotografski ili politički pojam) Zorane i Borka direktno upozorenje i poruka evropskih moćnika Aleksandru Vučiću da među srpskim političarima ima onih na koje više računaju i za koje veruju da su bliži evropskoj političkoj eliti i dostojniji da se pojavljuju na „balovima” evropske demokratski kooptirane aristokratije.

Elem, osim lutrijom, prisustvo jednom od tri novogodišnja koncerta Bečke filharmonije (30.12, 31.12 i 1.1.), od kojih se samo poslednji direktno prenosi u gotovo pedeset zemalja sveta,  obezbeđuje se pozivom organizatora. Upravo mistika tih poziva (koji samo delom imaju veze sa sponzorstvom i poslovnim odnosima) ukazuje na njihov simbolički značaj. Tako je, na primer, prošle godine, mada direktan TV prenos to nije zabeležio, koncertu prisustvovao tadašnji predsednik Skupštine Srbije. Nema sumnje da je i to bio politički motivisan poziv, ali svi koji poznaju Dačića tvrde da je on to više shvatio kao muzički događaj upriličen povodom njegovog rođendana.

Da ne bi bilo zabune, ističem da je u ovom simulakrumu svaka sličnost sa filmskim događajima izmišljena. Niti je Vučić u stvarnosti producent koji se za sve pita, niti su Zorana i Borko konjske glave, niti Evropom vlada mafija, niti su organizatori koncerta advokati te mafije, niti je, umalo da zaboravim, Bujošević štalski momak za koga se nepotvrđeno, ali osnovano sumnja da je izdao svoga gospodara i omogućio da se konjska glava nađe u njegovom krevetu, čitaj televizoru.

U potonjem slučaju, sličnost sa filmskim likom je utoliko što je i štalskom momku bilo povereno da čuva basnoslovno skupu i retku plemenitu stvar, a on je iz njemu znanih razloga dozvolio da mu se poverena stvar upropasti i posluži za zakulisne radnje.

Pažljivi čitalac je primetio da do sada nije pomenuta, glavna junakinja ovog medijskog zamešateljstva, odnosno glavna urednica Zabavnog programa RTS-a. U ovoj verziji priče ona zapravo i nije bitna. U najboljem slučaju njena uloga bi se mogla poistovetiti sa ulogom mlade i lepe glumice u koju je producent uložio znatan imetak, ali ga je ona osramotila dozvolivši da je obeščasti pevač baršunastog glasa. Jedina sličnost sa filmom bila bi, dakle, što je Olivera poslužila kao okidač za ovu medijsku storiju koju je jedan komentator opisao kao „maloburžoaski smrad”.

Već i ta činjenica svedoči da je čitav događaj moguće sagledati iz više uglova. Zašto se onda ne bi prihvatila i priča same Olivere Kovačević da je pozivnicu dobila lično na svoje i ime svog pratioca. U prilog toj tezi mogao bi se, na primer, navesti i podatak da je RTS početkom decembra počeo, svake prve nedelje u mesecu, da emituje emisiju „Volim klasiku”. Širenje klasične muzičke kulture na neprosvećenom Balkanu samo po sebi bi moglo da predstavlja dovoljan razlog da neko dobije pozivnicu za ovaj svetski događaj.

Izvesnu senku na ovo objašnjenje baca činjenica da je prethodni šef muzičke produkcije RTS-a, maestro Bojan Suđić godinama bezuspešno insistirao, čemu mogu lično da posvedočim, da se na Prvom programu pokrene slična emisija. Klasici je, međutim, određeno mesto na Trećem kanalu i bilo kakav pokušaj da se makar i popularna emisija  posvećena ovoj vrsti muzike pojavi na Prvom ili Drugom kanalu tada je bio osuđen na propast. Ali zar je malo koji Savle postao Pavle.

No, upravo pomen maestra Suđića predstavlja šlagvort za još jedno moguće tumačenje izbora gostiju iz Srbije, posebno onih iz sfere politike. Naime, maestro Suđić je postao poznat široj javnosti po popularizaciji klasične muzike na novogodišnjim koncertima u Sava centru koji su vrhunac dostizali „Maršom na Drinu” Svetislava Biničkog.

Mnogo dužu tradiciju ima Novogodišnji koncert u Beču, a po mnogima njegov vrhunac predstavlja izvođenje Štrausovog „Radeckog marša”. Ove godine TV auditorijum nije mogao videti žar kojim su Borko Stefanović i Zorana Mihajlović pljeskali i lupali nogama o pod pri izvođenju ove numere, kao što se nije videlo ni da li je lane bilo entuzijazma kod Ivice Dačića ili je zviždukao „Marš na Drinu” ili barem „Miljacku”.

Privilegiju da procene stepen oduševljenja, nema sumnje, imaju pozivari i o tome, ako je ova verzija priče blizu istini, vode računa. Sudeći prema pozvanima kriterijum nije njihova dokazana politička snaga. Pre bi se reklo da je na ispitu stepen strasti koji iskazuju za Štrausa i njegov marš. Neko bi to nazvao test podobnosti za sadašnje i buduće političke lidere sa Balkana i posebno iz Srbije, ali to je samo jedna nepotvrđena verzija ni manje ni više uverljiva od one da EBU ima ekskluzivno pravo poziva na Novogodišnji koncert.

Profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu