​Tražim inspiraciju

Oduvek sam cenila kada neko precizno artikuliše svoje misli i rečenice, to prija mojoj duši i mojim očima dok čitam. Pa tako, jednog jutra me je prijatelj obradovao takvim pismom iz dalekog Buenos Ajresa. Ništa lepše nego kada ujutru pojedeš malo voća, skuvaš kafu, zapališ cigaretu i čitaš dobro pismo.

Nikada nisam bila u Buenos Ajresu. On kaže kako takođe sedi i pije kafu na balkonu pre nego što krenu ozbiljne vrućine, a ja čitam i gledam kako pada sneg u Kumodražu i zatrpava komšijino gradilište. Komšija je baš tog jutra ispred svoje kuće izlivao betonskog ležećeg policajca „na divljaka” jer kroz našu ulicu zaista svi voze divljački brzo, a nemamo trotoar. Baš kada sam pomislila kako će bezbroj vozača ostaviti točkove na njegovom ležećem, komšija je iz svog gepeka izvadio i znak za ležećeg policajca i pobo ga uz put. „Bravo, komšija”, pomislim i vratim se pismu. Uživala sam čitajući jer mi je, kroz tako ostrašćeno pisanje o svojoj svakodnevici, vratio želju da možda još ponekad negde otputujem. Rekla sam mu kako se odavno grozim turizma, gužvi, bilo kakvog putovanja iako ne smatram da sam bog zna koliko videla sveta. Grozim se jer mi je savremeno društvo i internet promenio sliku sveta. Ukinuo mi je ono najlepše kod putovanja, a to je upravo doživljaj novog, ubeđenje koje čovek doživi kada nešto prvi put vidi. Danas, svi smo već videli sve unapred, ljuljaške na karipskim palmama koje se njišu iznad okeana, zalazak sunca na Maču Pikčuu, svetla Njujorka s poslednjeg sprata nebodera, kišni dan u Parizu, ispred Ajfelovog tornja. Svi znamo kako to izgleda, zar ne? Videli smo na internetu. I moj prijatelj kaže da „izbegava opšta mesta svetskog hodočašća” (to je baš sjajno rekao, složićete se). Međutim, Buenos Ajres je njegova druga kuća i on o njemu piše iz prve ruke, budnim očima. Rekao mi je, između ostalog, kako je situacija u Argentini takva da je Srbija u odnosu na nju Švajcarska po pitanju uređenosti, i da su „ljudi tamo odavno bacili sat u debelu reku”, nego i svoje zamisli sprovode nagonski, dakle bez reda, glave i repa, ali uz visok stepen kreativne improvizacije.

„Eto, uostalom, kao i moj komšija. To mi se jako dopalo, pročitavši tu rečenicu bilo mi je toplo oko srca. On je u toj rečenici uspeo da sažme zašto volim svoju zemlju i zašto uporno istrajavam da je nikada ne napustim. Rekla sam mu kako ne volim evropske metropole, uređene gradove kojima ništa ne fali, na čijim ulicama se tek ponekad primeti, kako on kaže, „malo prašine ili zgužvani papirić”. To nije okolina u kojoj se osećam komforno. Zato su me oduvek privlačile daleke zemlje Istoka po kojima sam nekada davno putovala, a takva je, kaže on, i Argentina. Kasnije u pismu on će to nazvati „adrenalinom neočešljanih zemalja”, a ja ću se još jednom razgaliti zbog njegovog britkog pera. Pričali smo još o putovanjima, a ja sam mu rekla kako sada najviše volim da putujem motorom po Srbiji, Bosni, Crnoj Gori, da kampujem pored jezera ili na vrhovima planina. Da se jutrom budim bez ikakve posebne misli u glavi već samo da gledam u nebo i da izoštravam vid kućama u daljini. Da stajem po selima da kupim komad sira, gde će me u svakom domaćinstvu zadržati na makar jednoj rakiji, a ponegde i na ručku. Vožnja motorom, rekla sam mu, slična je slikarstvu. Tu je važan put, a ne krajnja destinacija. Put koji, čini se, nema trajanje, vreme se, dok voziš motor ili slikaš, kažem mu, ne pruža po unapred određenim koordinatama, već se preklapa s realnošću u svim pravcima. Takva putovanja puna su iznenađenja i slučajnosti, a slučajnost je ono u čemu se krije suština života. Kako da se dogodi bilo kakva slučajnost u linearnim, uređenim i unapred viđenim svetovima?

Bliži se kraj godine, još jedne godine koju provodim tako „neočešljano”, sopstvenim izborom. Ispostaviće se, po poslednjem popisu stanovništva, da je pola miliona ljudi odlučilo suprotno, odlučilo da ode negde gde će naći reda i mira, i mogu da ih razumem. Ja mir ne tražim, ja tražim inspiraciju. Tražim ostrašćenost prema životu, na bilo koji način, bilo kojim povodom. Tražim ljude koji bez nekog razloga nešto čine, koji hodaju ulicom s rukama u džepovima i ne žure. Tražim večeri gde mladi pesnici čitaju lošu poeziju u zadimljenim prostorijama, imaju majice s Majakovskim, tražim mesta gde se svira džez i gde osamdesetogodišnji klavijaturista svira i odskakuje od stolice kao da će poleteti, smejući se od uva do uva. Tražim svoju babaseru  iz restorana „Kalenić”, da joj odnesem cveće za praznike i da kažem da sam se porodila. Pitala me je, baš danas, jedna simpatična devojka koja me je intervjuisala radi ispita na fakultetu – Šta je za tebe srpski humor? Prvo sam pomislila da ne znam odgovor, a onda sam shvatila da ga znam. Naš humor nije američki humor, torta u glavu humor. Naš humor je pun društvene analize, psihološki humor, sarkastičan, promišljen, produhovljen. Naš humor je pun ležećih policajaca. Shvatila sam tada, jasno je, postoje bogati i siromašni ljudi, kao i bogate i siromašne zemlje. Bogate zemlje ko bogate zemlje, o njima nema šta da se priča, ali siromašne zemlje se dele na one s nesrećnim i srećnim ljudima. Ja živim u siromašnoj zemlji srećnih ljudi, i smatram da je to sjajno mesto za život, ako je čovek skroman i samodovoljan. Možda promenim mišljenje kada jednom posetim Buenos Ajres, ako je moguće do njega stići motorom.