Ljudskom rodu predstoji dijeta

Svaki šesti krompir, šargarepa, paškanat i luk na trpezi Britanaca, oprani su, osušeni, upakovani i odaslati u potrošnju iz jednog specijalizovanog pogona blizu Glazgova, u Škotskoj. To znači da, tokom svakog sata, kroz 21 džinovsko bure „fabrike” prođe ukupno šest tona različitog jestivog korenja. Međutim, da bi se sve to uredilo i postalo privlačno za izlog, škotski pogon potroši 85 tona vode na dan.

Postavlja se pitanje odakle pribaviti toliko vode. U ovom trenutku, problem deluje kao rešen. U navedenom slučaju potrebna voda prihvata se delimično sa širokog krova (kao kišnica), a delom se i pročišćava, i onda vraća u upotrebu. Knjigovodstvo je zadovoljno. Uočljive su uštede u rashodima za plaćenu vodu.

Međutim, poenta cele stvari nije u sudbini jednog perača krompira. U priči, to je samo jedan od primera najnovijeg načina procenjivanja potrošnje (i nestašice) vode, s obzirom na rastući broj država koje trpe žeđ. Zemlje koje ne žele da ih iznenadi ono što neizbežno predstoji, bave se tom tzv. prikrivenom potrošnjom vode. Prikazuju svoj neiskazani uvoz tuđe vode. 

Prva stvar u tom pravcu je utvrđivanje prave, a ne lažne količine potrošene vode. Evo opet Britanaca, jer im u samoorganizovanju nema ravnih. Jedan „prosečni” građanin te zemlje potroši, izračunato je, 150 litara vode dnevno, uključujući uz popijeno i vodu za higijenu i pranje. Tačno? Netačno, kažu savremeni evidentičari – zbog toga što uvaženi troši zapravo 4.645 litara vode na dan, samo nesvestan nekih vrlo važnih pojedinosti. Recimo, da je jedući španske ili marokanske jagode učestvovao u potrošnji tamošnje vode za zalivanje. Deo takvog bilansa nisu samo voće i povrće, kupljeno cveće, nego i tekstil. Na primer, pamuk iz Uzbekistana.

Kupovinom tkanine pomoglo se u isušivanju Aralskog mora. Reke koje su napajale more presušuju jer su iscrpene nalivanjem plantažapamuka. Španija, zemlje severne Afrike, uključujući Egipat i Maroko, južna Afrika, Izrael, Pakistan, Uzbekistan obreli su se, zahvaljujući toj okolnosti, u ešelonu prvih pod stresom zbog stalnog nedostatka vode.

Između Turske i Izraela bilo je reči o izgradnji vodovoda, sličnog naftovodu, za uvoz vode. U projektu se zastalo, ali vodovodi za dovod vode iz blizine otapajućeg Severnog pola su navodno naša budućnost. Tvrdi se da će njihova izgradnja početi čim barel vode dosegne cenu doskoro nezamislivo skupe nafte.

Nedostatak vode u zemljama koje su već žedne odraziće se na njihovu ekonomsku situaciju. Možda će hidrološkom situacijom biti naloženo da se obustave neke od sadašnjih delatnosti – razumljivo, uz velike socijalne i političke probleme koje će izazvati nezaposlenost. Ali, na drugoj strani, ko bude želeo uvezene jagode – pošteno će platiti, makar i ne znao za onu „skrivenu” potrošenu vodu u njihovom uzgoju.

Brazil, Meksiko, Japan, Kina, Italija, uvoze vodu za poljoprivredu. Ali, i u asortimanu agroprodukcije predstoje „pretumbacije”, s obzirom na to što je za proizvodnju mesa, mleka i mlečnih proizvoda potrebno više vode. Tako da dijeta slična našoj (da bi se za nju proizvelo sve što je potrebno) podrazumeva utrošak pet hiljada litara vode na dan, a na primer vegetarijanska, dve hiljade litara. Upola manje.

Proizlazi da se neće još dugo iznositi na sto ono što se voli i želi, već ono čega ima. Britanci su se nad tim zamislili. Zagledanjem u stvari na nov način, utvrdili su da u njihovoj ukupno potrošenoj vodi ima premalo njihove (38 odsto), a mnogo uvezene vode. Recimo iz Brazila, Francuske, Irske, Gane i Indije, odakle im stižu meso, soja, ulje, pirinač, kafa, čaj, kakao... Ali, smesta su se nekako i ohrabrili. Kao vele, možda u baštama neće više biti cveća. Međutim, šta nedostaje kaktusima? Napred u budućnost, okrenimo se bodljama. Malo „piju”, a zar ne cvetaju!?