Olimpijska bezbednost

Pekinška Olimpijada predstavlja savršeni izraz tog hibridnog sistema. Kroz izvanredne podvige autoritarnog upravljanja, kineska država je izgradila impresivne nove stadione, autoputeve i železničke pruge – sve u rekordnom roku. Sravnila je sa zemljom čitava susedstva, oivičila ulice drvećem i cvećem i, zahvaljujući kampanji „protiv pljuvanja”, očistila trotoare od pljuvačke. Komunistička partija Kine je čak pokušala da tmurno nebo pretvori u plavo naredivši teškoj industriji da na mesec dana prekine sa proizvodnjom – što mu dođe kao neka vrsta generalnog štrajka pod vladinim starateljstvom.

Što se tiče onih kineskih građana koji bi mogli da prekorače okvire poruke koju vlada želi da pošalje – tibetanski aktivisti, učesnici kampanja za ljudska prava, nezadovoljni blogeri – stotine njih su strpani u zatvor u poslednjih nekoliko meseci. Bilo ko da još uvek planira da protestuje nesumnjivo će biti uhvaćen na nekoj od 300.000 bezbednosnih kamera koliko ih ima u Pekingu i promptno biti ščepan od strane policajaca zaduženih za bezbednost; navodno ih je 100.000 na olimpijskoj dužnosti.

Cilj ovog centralnog planiranja i špijuniranja nije veličanje sjaja komunizma, bez obzira na to kako se zvala vladajuća partija Kine. To je kreiranje krajnje potrošačkog zaštitnog omotača za viza kartice, patike „adidas”, mobilne telefone „Čajne mobila”, Mekdonaldsove „srećne obroke”, pivo „tsingtao” i UPS isporuke – da navedem nekoliko zvaničnih olimpijskih sponzora. Ali, najprimamljivije od svih novih tržišta jeste sama prismotra. Za razliku od policijskih država Istočne Evrope i Sovjetskog Saveza, Kina je izgradila Policijsku Državu 2.0, potpuno profitno orijentisan posao koji predstavlja poslednju granicu globalnog kompleksa rušilačkog kapitalizma. Kineske korporacije su finansirane od strane hedž fondova SAD, kao i od strane nekih od najmoćnijih američkih korporacija – Ciska, Dženeral elektrika, Hanivela, Gugla – koje su tesno sarađivale sa kineskom vladom s namerom da ovaj trenutak učine mogućim: umrežavanjem kablovskih sistema kamera koje vire sa svake druge bandere, izgradnjom  „Velikog fajervola” koji dopušta daljinsko nadgledanje Interneta i dizajniranjem samocenzurišućih pretraživača.

Do naredne godine, interno kinesko bezbednosno tržište trebalo bi da bude vredno 33 milijarde dolara. Nekoliko većih kineskih igrača u tom polju nedavno je iznelo svoje akcije na berze u SAD, nadajući se da će zaraditi na činjenici da se akcije iz domena bezbednosti i odbrane u turbulentnim vremenima smatraju sigurnim ulogom. Na berze su izašli „Čajna informejšen sekjuriti tehnolodži” i „Čajna sekjuriti end servelejns”. Mala klika američkih hedž fondova pustila je u opticaj ovaj rizični kapital, investirajući više od 150 miliona dolara u prethodne dve godine. Prihodi su bili zapanjujući. Između oktobra 2006. i oktobra 2007. akcije „Čajna sekjuriti end servelejns” su porasle za 306 procenata.

Veći deo velikih troškova kineske vlade za kamere i drugu opremu za nadzor urađena je pod firmom „olimpijske bezbednosti”. Koliko je zaista potrebno da bi se obezbedio jedan sportski događaj? Cena iznosi zapanjujućih 12 milijardi dolara. Da bismo to stavili u odgovarajući kontekst, Solt Lejk Siti, koji je bio domaćin zimskih olimpijskih igara samo pet meseci nakon 11. septembra, potrošio je 315 miliona dolara za obezbeđenje igara. Atina je 2004. potrošila oko 1,5 milijardi dolara. Mnoge grupe za zaštitu ljudskih prava su istakle da unapređivanje bezbednosti Kine daleko prevazilazi okvire Pekinga: tamo se sada širom zemlje nalazi 660 takozvanih bezbednih gradova, opština koje su izabrane da bi dobile nove bezbednosne kamere i drugu špijunsku opremu. I, naravno, sva oprema je kupljena u ime olimpijske bezbednosti – skeneri zenica, „antiriot roboti” i softver za prepoznavanje lica – ostaće u Kini dugo nakon što igre budu okončane, spremni da budu usmereni na radnike u štrajku i seoske demonstrante.

Ono što je Olimpijada pružila zapadnim firmama jeste ukusna naslovna priča za taj jezivi rizik. Još od masakra na trgu Tjenanmen 1989, kompanijama iz SAD bilo je zabranjeno da Kini prodaju policijsku opremu i tehnologiju, pošto su se zakonodavci bojali da bi ona mogla da bude upotrebljena protiv, još jednom, miroljubivih demonstranata. Taj zakon je potpuno zanemaren tokom perioda koji je prethodio igrama, kada, u ime bezbednosti sportista i VIP osoba (uključujući Džordža V. Buša), nijedna nova igračka nije uskraćena kineskoj državi.

U ovome ima gorke ironije. Kada su pre sedam godina Pekingu dodeljene igre, aktuelna teorija je glasila da će pažnja međunarodne javnosti primorati kinesku vladu da odobri neka prava i slobode svom narodu. Umesto toga, Olimpijada je režimu omogućila zakulisne radnje i on je poboljšao svoje sisteme kontrole stanovništva i represije. A sećate li se kada su kompanije sa Zapada tvrdile da poslovanjem u Kini, one zapravo šire slobodu i demokratiju? Sada smo u prilici da vidimo suprotan proces: investiranje u opremu za nadzor i cenzuru pomaže Pekingu da aktivno suzbija novu generaciju aktivista pre nego što dobiju priliku da se umreže u masovni pokret.

Pokazatelji ovog trenda su zastrašujući. U aprilu 2007. zvaničnici iz 13 kineskih provincija održali su sastanak na kome su podneli izveštaj o tome kako funkcionišu njihove bezbednosne mere. U provinciji Đijansu, koja je, sudeći po „Saut Čajna morning postu”, koristila „veštačku inteligenciju da bi proširila i poboljšala postojeći sistem nadzora”, broj protesta i nereda „opao je za 44 procenta prošle godine”. U provinciji Žeđijang, u kojoj su instalisani novi sistemi nadzora, opali su za 30 odsto. U Šijanđi, „masovni incidenti” – što je šifrovan naziv za proteste – opali su za 27 odsto za godinu dana. Dong Lei, zamenik partijskog rukovodioca u toj provinciji, deo zasluga pripisao je ogromnom investiranju u bezbednosne kamere širom provincije. „Naš cilj je da ostvarimo sposobnost celodnevnog nadzora po svim vremenskim uslovima”, rekao je na skupu.

Aktivisti u Kini se sada nalaze pod velikim pritiskom, bez mogućnosti da funkcionišu čak i na ograničenom nivou na kom su to mogli da rade pre godinu dana. Internet-kafei su ispunjeni sigurnosnim kamerama, a surfovanje se pažljivo nadgleda. U kancelariji grupe koja se bavi zaštitom radničkih prava u Hongkongu, upoznala sam poznatog kineskog disidenta Džun Taoa.

Upravo je pobegao iz kontinentalnog dela Kine suočen sa stalnim policijskim maltretiranjem. Nakon decenija borbe za demokratiju i ljudska prava, rekao je da su nove tehnologije za prismotru učinile „nemogućim nastavak funkcionisanja u Kini”.

Lako je u dalekoj Kini videti opasnost koja preti od države visokotehnološkog nadzora, jer su posledice koje snose ljudi poput Džuna tako teške. Teže je uočiti opasnosti koje prete onda kada se te iste tehnologije uvuku u svakodnevni život blizu vašeg doma – umrežene kamere na ulicama SAD, brze biometrijske karte na aerodromima, špijuniranje imejlova i telefonskih poziva. Ali za globalni sektor domaće bezbednosti, Kina je više od tržišta; ona je takođe izložbeni štand. U Pekingu, gde je državna moć apsolutna a građanske slobode ne postoje, američka tehnologija nadzora može biti dovedena do svojih apsolutnih granica.

(Tekst preuzet sa sajta  www.huffingtonpost.com. Oprema i skraćenja redakcijski.)