Zlatni let kineskog zmaja

U nastojanju da se svetu predstavi u najboljem svetlu, Kina nije žalila ni para ni truda – potrošila je čak 43 milijarde dolara, daleko više od donedavno rekordnih 15 milijardi, koliko je koštala Olimpijada u Grčkoj 2004. Teško da će neko u Kini reći da su to bačene pare.

Ove Olimpijske igre za Kineze imaju dvostruki značaj – poslužile su smirivanjuprilika u zemlji (uprkos demonstracijama na Tibetu i provokacijama u Sinđangu) i istovremeno celom svetu plasirale sliku uspešne, razvijene i moderne Kine.

U ovih 16 olimpijskih dana u Pekingu, pod sloganom „Jedan svet, jedan san”, Kina je bila otvorenija nego ikada u svojoj istoriji. Nije li to upravo ono što je svet očekivao?

Kao i Kina, uostalom, koja je pokazala da je bliža modernom svetu otkako, tokom proteklih 30 godina, doživljava ubrzan preobražaj kroz ekonomske, političke i društvene reforme.

Kina je uspela da svetu priredi najbolje Olimpijske igre u istoriji i da sve to izvede sa zavidnom organizacionom spretnošću. Olimpijada u Pekingu bila je vrhunska patriotska obaveza Kineza i pitanje nacionalne časti, ugleda i prestiža.

Kineski lovci na sportske talente pre četiri godine krenuli su u potragu, merili devojčicama i dečacima kapacitet pluća, širinu ramena, dužinu ruku i nogu, veličinu šaka i stopala, a potom, najperspektivnije regrutovali u sportske škole.

Zatim, osam časova treninga, šest puta nedeljno, uz platu od 100 dolara mesečno. Ali, Olimpijada se ne propušta, a medalje donose slavu i novac. Za zlato, recimo, 100.000 dolara.

U pripremama za Olimpijadu u Pekingu učestvovalo je čak 3.600 kineskih sportista, od kojih je odabranonajboljih 200 i u njih uloženo 18 milijardi dolara u želji da prestignu SAD po broju medalja.

Iako svi znamo da Kina do sada na Igrama ima znatno više zlatnih medalja od SAD (49-34), „Njujork tajms” je objavio listu prema kojoj su američki sportisti najuspešniji na Olimpijadi jer imaju ukupno najviše medalja, računajući i srebrne i bronzane.Tako je Amerika ostala svetska sila broj jedan i na sportskom planu jer ima 106 medalja, a Kinezi 96.

Takva računica, pak, ne važi u Kini: zlato ipak najjače sija, kažu. I navode kineske neprikosnovene zvezde: stonotenisera Ma Lina, stonoteniserku Džang Jining, plivačicu Liu Cige, skakača u vodu He Čonga, džudistkinju Sijan Dongmei, gimnastičare Jang Veija, Đou Kaija, Sijao Čina i ostale.

„Pridruživanje Kine olimpijskoj porodici tesno je povezano sa procesom njenih ekonomskih reformi i otvaranja, njenim brzim razvojem i modernizacijom, njenim stremljenjima ka višem stepenu civilizacije i njenim doprinosom svetskom miru”, ukazao je nedavno najuticajniji kineski dnevnik „Ženmin žibao”.

Prošla su vremena u kojima su kineske firme izbacivale samo jeftine proizvode na svetsko tržište. Već danas borba se vodi oko bazičnih istraživanja i ključnih tehnika u elektronici, kao i oko softvera.

Kina je ponosna država sa burnom istorijom i ne krije ambicije. Ona je, sasvim izvesno, već danas ozbiljan igrač u borbi za resurse, a kineska žeđ za naftom stvara paniku na berzama gde se zna kako ona utiče na cene i privredna kretanja u svetu. Ali, ta velika i raznolika zemlja više je nego takmac. Bez kineske jeftine robe, ogromnih investicija koje tamo odlaze i vredne kineske radne snage, svetska ekonomija bila bi u ozbiljnim nevoljama.

Kina je zabeležila najbrži ekonomski rast u istoriji, koji najduže traje. Od Maove smrti 1979, na svakih devet godina duplirala je nacionalni dohodak. Americi je za to bilo potrebno 50 godina, Britaniji 60, Japanu koji se meteorski razvijao – 35. Taj uspeh Kine neizbežno je promenio svet.

Stručnjaci predviđaju da će Kina već 2025. stići SAD, a za sledećih 25 godina, dakle 2050, njen bruto domaći proizvod (BDP) biće za trećinu veći od američkog. Na sredini ovog veka, dakle, Kina će imati BDP od blizu 50.000 milijardi dolara (nije štamparska greška), a SAD oko 38.000 milijardi dolara.

Sa svojih hiljadu i po milijardi dolara deviznih rezervi (tačnije 1.520 milijardi dolara), sve većom vojnom potrošnjom i diplomatskim inicijativama u Aziji, Africi i na Bliskom istoku, Peking je počeo da ističe svoje interese daleko izvan svojih granica.

Danas je postalo moderno, naročito u Americi, da za sve svetske probleme krive Kinu. Kada izvozi, ona izvozi deflaciju, a kada uvozi – svetu nameće inflaciju. Ako koristi svoje zlatne rezerve za kupovinu američkih dugoročnih državnih obveznica, ona pokušava da obezbedi kontrolu na finansijskim tržištima SAD.

Ukoliko razmišlja o prodaji svojih američkih državnih hartija od vrednosti, onda je to finansijska ucena. Ovom spisku optužbi nema kraja. I to Kineze strašno nervira.

Ili, kao što reče bivši američki ambasador Vilijem Montgomeri: „Najveći strateški izazov spoljne politike s kojim se suočavaju zapadne razvijene države jeste kako da usmeravaju ili uobličavaju neizbežan napredak Kine u pravcu onoga što mnogi već zovu ’Kineski 21. vek’”.

Kina neumitno postaje, i to tihom promenom, novi lider sveta. Ona, pak, nikada nije bila nepokretna. Stalno se menjala – promena ili hua, kako kažu Kinezi, ključna je reč konfučijanizma.

Ova zemlja već je prevazišla Japan, Rusiju, Britaniju, Francusku, Nemačku i Indiju kada je reč o njihovoj ekonomskoj, vojnoj i političkoj sili. Time je došla na drugo mesto – odmah iza SAD.

Kina se, u stvari, pojavila kao velika sila, a da pri tome nije poremetila svetski poredak. Bar ne do sada.