Noćno glačanje šina u Pragu

U šetnji kroz gornji deo Vršovica, od ugla Kodanske i Estonske ulice, otkrivam razne tipove praških rezidencija. Raskošne zgrade s kraja devetnaestog i početka dvadesetog veka za višu srednju klasu. Četvorospratnice sa prednjim baštama za državne službenike Prve Republike. S druge strane Ruske ulice, tamo gde počinju Vinohradi, nalaze se vile za bogate. U ovom delu Praga nema „hruščovki”.

Noću posle kiše na staroj i krupnoj kaldrmi u Krimskoj ulici vidi se odsjaj uličnih svetiljki. Puna barova i drugih lokala, ta ulica je u Pragu ono što Nemci zovu „Partimajle”. Ona je centar dela Vršovica koga nazivaju praškim Monmartrom. Popločana je oblom kaldrmom koja je na mnogim mestima ulegla. Onakva kakvu vozači proklinju.

Ovaj deo Praga prostire se na padini i u podnožju brda. U ulicama u ovom delu Vršovica, između Francouzske i Košicke, nema drvoreda. Krimska, Harkovska, Donska, Sevastopolska, Černomorska su ulice bez drveća. Samo kaldrma, asfalt i stare zgrade. Tu i tamo izbije korov između trotoara i zgrada ili između kocki kojima je popločan kolovoz.

U podnožju Vršovica teče Botič.

„Zapamti, Botič teče nizbrdo. Sledi Botič i doći ćeš već do Vršovica,’ rekao mi je jednom stariji lokalac ispred usamljene hruščovke pokraj ove male reke.

Na nekim mestima između stepeništa i blokova zgrada, ili na mestima gde su bile zgrade porušene u Drugom svetskom ratu, ima nekog rastinja, kiselog drveća i korova.

Jedne noći me oko pola dva probudio je nekakav metalni zvuk koji je dolazio sa ulice. Ustao sam iz kreveta, podigao roletnu i ispred zgrade na šinama ugledao  nekakvo vozilo. Osim nesnosne buke stvaralo je i neprekidno varničenje.

Brzo sam shvatio, to vozilo glača šine po kojima se kreće. Pomeralo se brzinom puža. Gledao sam nekoliko minuta pokušavajući da procenim koliko mu vremena treba da se pomeri bar dvadeset metara dalje kako bih mogao da se vratim da spavam.  

Posle pola sata ponovo sam prišao prozoru. Mašina je napredovala oko tri metra. Uz mašinu su bila dvojica radnika, jedan je upravljao a drugi je stajao pored šina i gledao njene efekte. Stajao sam tako neko vreme ispred prozora gledajući u pola noći radnike i mašinu na pustoj ulici. Samo isti metalni zvuk i mlaz varnica.

Ovo mora da je najsporije moguće kretanje na šinama koje postoji. Potrajalo je do pola četiri dok se nisu odmakli dovoljno daleko. Konačno sam ih ispratio pogledom kada su zamakli krivinom Moskovske ulice u pravcu ka maloj baroknoj crkvi.

Havličkovi Sadi sa svojim strmim padinama formirani su kao bogataški vrt oko jedne ogromne vile. Lepo oblikovani prostor sa uređenim stazama, parkovskom arhitekturom i skulpturom. Tu su i veštačka pećina, renesansna fontana, arkada i balkoni.

Izvan Havličkovih Sadi prema zapadu proteže se drugi park. Ako se zeleni prostor bez uređenih staza, bez planski zasađenih stabala, prepušten delovanju prirode, može nazvati parkom. To je jedna zelena oblast u koju nije stigao urbanizam.

Sa jednog od njegovih uzvišenja vidim železnički most a ispod njega dno Vršovica prema kome se spuštaju žbunovite padine. Na izlasku prolazim kroz istu kapiju kroz koju sam i ušao, kako bih zatvorio krug.

Kod južnog ulaza u park Havličkovi Sadi, gde je podnožje padine i gde prestaju strme ulice je početak puta koji vodi ka železničkoj stanici Vršovice. Odatle do stanice je ravan teren.

Ispod Vršovicke ulice, nalaze se pravougaoni stambeni blokovi od osam, deset ili petnaest spratova, sagrađeni sedamdesetih godina prošlog veka.

S druge strane su zgrade iz tridesetih sa jednostavnim potamnelim fasadama. Ulice su manje čiste a na trotoarima ima više opušaka. Na jednoj raskrsnici je dvadesetak asfaltnih zakrpa preko kaldrme.

Ovo je radnički deo Vršovica gde nema hipsterskih kafea, kul krojačkih radnji, niti restorana koji služe jaja benedikt na tost hlebu, skupih filovanih đevreka i voćnog jogurta u teglama.

U ovdašnjim kafanama sa jednostavnim robusnim drvenim nameštajem, obaveznim crvenim ili oker tendama, lako se može naći pivo za manje od četrdeset kruna.

Magnitogorska, naziv jedne od ulica u kojima se pomenute zgradurine nalaze, kao i drugih dvadeset, dobilo je ime po toponimima iz Sovjetskog saveza.

Bočno od Magnitogorske je Uljanovska. Lenjin i danas ima ulicu u Pragu. Ako se uopšte može nazvati ulicom, jer jedan deo čini otvoreni parking, a drugi prolazi pored parking mesta s mnogo velikih fleka od mašinskog ulja i mračnih, metalnih zadnjih vrata ispod nadstrešnice bloka čiji zidovi su išarani grafitima. Na obodu naselja je vulkanizer, stovarište građevinskog materijala ili mesto za bacanje kabastog otpada.

Nedaleko odatle je most ispod kojeg su niz železničkih koloseka i zgrada nekadašnje ranžirne stanice.

Ovaj idilični pejzaž me podseća na železničku stanicu u Rakovici. U Pragu nikada niste daleko od šina, kao ni od železničkih stanica i stajališta, kojih je ovaj grad pun.

Na travnatom prostoru ispod prilaza mostu, blizu nasipa pored koloseka, primećujem jednog čoveka koji ide napred-nazad, viče na neku odsutnu osobu i na kraju razbija staklenu flašu o zid napuštene zgrade.

Bojan Viculin