O Trebinju, Njegošu, Dučiću

Neće se naljutiti veliki Matija Bećković, što ću ga u svom pisanju „zloupotrebiti” parafrazirajući jedan njegov stih, pa eto i ja imam „Jednu predstavu detinju/da sam živeo nekad u Trebinju/i kao da se sav moj život zbio/U gradu u kome nikada nisam bio”.

Ali imao sam prilike da se upoznajem s Trebinjcima i zahvaljujući njima zavolim ovaj bajkoviti grad, za koji njegovi žitelji u hvali kažu da mu je Dubrovnik predgrađe. Prvi Trebinjac koga sam upoznao je moj divni drug iz sarajevskih brucoških dana Rajko Tomašević. Tu je i kolega iz beogradske Investbanke Miroslav Grkavac, od koga mi osta romantična priča o tri njegove gimnazijske drugarice, koje su uvek u školu i iz škole išle zajedno i ostale upamćene, a po čemu drugom, po devojačkoj lepoti: Vesna, Albina, Slobodanka. Pa onda moji sportski drugovi Rajko Mičeta i košarkaški idoli Bodiroga, Danilović, Gurović, Radmanović, a posebno oni iz malenog beogradskog KMF Trebinje u kojem sam sarađivao: Marko Sikimić, Tiho Tufegdžić... pa Ognjen Babić, koga sam prozvao trebinjski Alen Delon.

Jedan od meni omiljenih pesnika je Trebinjac Jovan Dučić. I ja sam sebe nalazio u njegovim pesmama i onom stihu da je „san o sreći više nego sreća”. Dučić je, prvi na svetu, podigao spomenik svom, a i nas mnogih, uzoru i luči na svim našim putevima stradanja i vaskrsnuća – velikom, neprolaznom Njegošu, mi to u svom Trebinju.

Bio je ovo početak velike Dučićeve ideje da voljenom gradu pokloni aleju velikana i u njenu realizaciju krenuo je od Njegoša. Osokoljen što je bilo mnogo onih koji su ga podržavali, sve do kralja Aleksandra, prvi mu se javio vajar Toma Rosandić i uradio mu na poklon Njegoševu bistu, a Ministarstvo vojske, po naredbi kralja Aleksandra, darivalo je veliki trofejni austrougarski top, od kojeg je bista izlivena u Mađarskoj. Projekat za pijedestal je rad arhitekte Dragiše Brašovana i urađen je od granita iz Jablanice.

Svečanost otkrivanja spomenika na Trojičindan, 27. maja 1934, bila je veličanstvena, a najstariji žitelji Trebinja, svedoci tog događaja, reći će vam da takvu radost i goste ovaj grad nije više nikada imao.

Na otkrivanju spomenika Dučić je između ostalog rekao: „Od jutros Njegoš postaje na ovaj način počasnim građaninom nemanjićkog Trebinja.”

Hvala velikom Dučiću, verujem da će Trebinjci ostvariti Dučićevu ideju, da će zaživeti aleja velikana i da će društvo Njegošu praviti i Tesla, Pupin, Andrić, Šantić, Đura Jakšić, Zmaj, Branko Radičević, Momo Kapor, Rajko Petrov Nogo...

Hvala mojim Trebinjcima na druželjublju i prijateljstvu, na svemu što mi dostavljaju o svom gradu. Hvala im i na stalnim pozivima da dođem u meni dragi grad. Daće Bog. Srešću se i s trebinjskom Gračanicom, sokacima Starog grada, platanima, čarobnom rekom, „Anđelkinom kapijom”... i nadasve s Njegošem okovanim neprolaznošću njegovog dela. A možda odnekud izbiju i one tri Miroslavljeve gimnazijalke Vesna, Albina i Sloba, u sjaju neke nove trebinjske mladosti.

Vojkan T. Bojović,

Pljevlja