Mir Božiji, tržni centri se rode

Televizije nas ni ove zime gospodnje, kada se slavi najradosniji hrišćanski praznik, rođenje sina Božijeg Isusa Hrista nisu edukovale, podsetile, opomenule – da Božić ne znači ko će poseći veće i bogatije hrastovo drvo i zbog toga biti veći pravoslavac i domaćin, niti da je Božić prangijanje u ponoć, pirotehničke „kineske” novotarije, otimanje za badnjak, česnicu i zlatnik... pohlepa i zavist... Niti da je Badnji dan samo odricanje od mrsne hrane, već mnogo više... U danu kada je stradalo srpsko stanovništvo na Kosovu i Metohiji trebalo bi da nas televizije podsete na suštinu ovog lepog porodičnog praznika. Na tihovanje i molitvu! Na radost u domu! Na ljubav prema bližnjem i drugima. Na toleranciju i skromnost! Na sitne životne radosti i male stvari koje čine život. A ne na što bogatiju trpezu, basnoslovno skupe patike i takmičenje u lumperaju. Biti čovek, ne samo jedan dan u godini, ili dva.... Biti čovek i kada spavamo, i kada se probudimo... I kada pomislimo...  I kada uključimo jutarnji program... i kada se guramo po gradskom prevozu, i kada tražimo parking u prenatrpanom Beogradu... I kada hrlimo u tržne centre... i stojimo pred oltarom... Čuje li iko pored TV-a i mobilnih telefona, cirkularnih poruka i GIF-ova božićnu liturgiju? I šta nam ona kazuje?

Televizije su nas još jednom podsetile koliko čovečnosti i humanosti sve manje ima i u šta smo se pretvorili. Zločini, meci, krvavi pirovi, špijuni... pokazali su nam koliko smo se otuđili od vere i hrišćanstva i koliko smo zapravo grešni, grešni samo gledajući TV program na kojem su na ceni rejtinzi... kič i šund.... galama i senzacija... Da li smo poželeli da kraj malog ekrana, koji nam danas zamenjuje „kreku”, „smederevac” i ognjište, toplinu vatre, ali one sa Instagrama, zagrlimo bližnjeg, da oprostimo, da učinimo nekakvo malo sitno dobro delo... Da, za početak, ugasimo naše TV aparate iz kojih izbijaju zlo, manipulacija, marketing... Šta ste dobro učinili bar jedan dan? Da li smo se suštinski i izistinski zabrinuli za prijatelja, porodicu, kolegu, za sunarodnika sa juga nam zemlje.... Ili nam je najveća briga bila ko je dobio veću platu? I da li smo meseći božićni kolač samo razmišljali o tome u čije će ruke parica otići.

Da li nam je mir u duši donela božićna liturgija koju je prenosio javni servis u ponoć? Zašto bi, kada nas je ta ista televizija navikla na galamu, spektakl, huljenje, povišene tonove.... Da li ćemo ikada vratiti mir pored tolike disharmonije, galame, šljokica, vatrometa... Božić je odavno proteran sa malog ekrana i sve ono što on znači. A reprize repriza pokazale u šta se pretvorio Božić i u našim srcima i u javnom životu. Blagdani na TV odavno su postali poligon za iznošenje političkih stavova, za hipnotisanje naroda... daleko od vere i suštine praznovanja.

Mir Božiji, Hristos se rodi – postala je mantra, pesmica koja se kao imperativ ponavlja... dok su nam misli u tuđem novčaniku.