Pozorišna misija na Kosovu i Metohiji

Puno je zahteva na koje gledamo da odgovorimo kako znamo i umemo u uslovima koji su sve samo ne normalni, kaže za „Politiku” Predrag Radonjić, direktor Narodnog pozorišta u Prištini sa sedištem u Gračanici, iza koga je još jedna uspešna teatarska godina.

Profesionalno pozorište na Kosovu zaživelo je prvi put u Prizrenu 1945. godine, ali je posle samo godinu dana prestalo sa radom. Tri godine kasnije srpski umetnici osnovali su profesionalno pozorište u Prištini, da bi se ansamblu priključili i albanski glumci. Ova najstarija kulturna institucija na Kosovu i Metohiji tokom godina trajanja menjala je imena od Oblasnog, preko Pokrajinskog do Narodnog pozorišta u Prištini, kako se zove od 1994. godine. Posle bombardovanja 1999. godine Srpska drama seli se iz Prištine, a posle više od 10 godina borbe za opstanak, ovo pozorište smešteno je u Domu kulture u Gračanici od decembra 2014. godine, gde i danas širi svoju scenski misiju. Otuda i ne čudi što je repertoar ove teatarske kuće oduvek bio kompleksan. U čemu se ogleda njegova osobenost, Predrag Radonjić navodi:

– U mešavini žanrova, nacionalnog i svetskog, klasičnog i modernog, u svemu onome što jedno republičko profesionalno pozorište koje nosi epitet narodno treba da ponudi publici na Kosovu i Metohiji. Pored toga tu je orijentisanost i ka mlađoj publici pa mi radimo godišnje i jednu predstavu za decu, budući da na Kosovu i Metohiji nema profesionalnog pozorišta za decu, a to je jedan od najvažnijih delova našeg repertoara i misije.

Akcenat stavljamo, napominje naš sagovornik, na nekoliko stvari: klasičnim i kvalitetnim nacionalnim autorima i eminentnim komedijama, što je ono što naša publika voli, najradije gleda, što joj je najpotrebnije, a efikasan je način čuvanja kulturnog i jezičkog identiteta. Tu su i predstave sa tematikom sa Kosova i Metohije, što je specifičan deo naše obaveze, kao i pomenute predstave za decu.

Pomenućemo samo nekoliko poslednjih predstava koje je Narodno pozorište u Prištini sa sedištem u Gračanici realizovalo: „Sumnjivo lice” u režiji Milana Neškovića, „Usud po Grigoriju” po tekstu Miloša Latinovića i u režiji Branka Popovića, o delu i tragičnom životu najvažnijeg kosovskometohijskog pisca Grigorija Božovića, i poslednju u nizu „Lisistratu” u režiji Bobana Skerlića.

– Sledi nam u narednim mesecima rad na predstavama „Kasica-prasica” u režiji Ksenije Krnajski, predstava za decu Branka Milićevića „Snežana i sedam-osam patuljaka” u režiji Igora Damnjanovića, kao i delu „Top je bio vreo” Vladimira Kecmanovića, u režiji reditelja naše kuće Nenada Todorovića – kaže Radonjić i dodaje:

– Nama je formalno matična scena u Gračanici, ali to je zapravo celo Kosovo i Metohija. Nakon premijere u Gračanici igramo gde god ima mogućnosti i naše publike na Kosovu i Metohiji: Zubin Potok, Zvečan, Leposavić, Štrpce, Šilovo, Pasjane, Velika Hoča, Goraždevac... Obavezno, tu je uvek i „beogradska premijera”, kao i gostovanja u drugim delovima Srbije, regionu, inostranstvu.

U kakvim okolnostima ovaj posvećeni ansambl stvara svoju pozorišnu iluziju u Gračanici, Predrag Radonjić odgovara:

– Neizbežno pitanje kada je reč o našem pozorištu. Mi smo za kosovske vlasti paralelna i ilegalna institucija Vlade Republike Srbije na Kosovu i Metohiji. Kao takve, i potrebu našeg ukidanja, pomenula nas je na jednom skupštinskom zasedanju i bivša predsednica Kosova Atifete Jahjaga. Verujem da smo mi ozbiljna prepreka na putu realizacije projekta potpune kosovske nezavisnosti i demokratskih kapaciteta najmlađe države u regionu čiji je glavni grad, odakle smo proterani i čije ime imamo još u nazivu, etnički najčistiji u Evropi.

O čemu kao prvi čovek pozorišta u Gračanici Predrag Radonjić posebno razmišlja? Da li ima i neke posebne želje, ambicije?

– Ozbiljne, velike produkcije, svestrano podržane, kojima bismo pokazali moć i kreativnost naše savremene kulture na samom Kosovu i Metohiji. O nekadašnjoj moći dovoljno govore naši manastiri i spomenici kulture koji čuvaju i dalje i nas, i naš jezik i naše ime na Kosovu i Metohiji. Mada ne mogu da se žalim na potporu i razumevanje koje i sada uživamo od Ministarstva kulture Republike Srbije i koja se kontinuirano povećava – kaže naš sagovornik.