Zavada među braćom

PODGORICA – Crna Gora nije odabrala pomirenje naroda u proteklih 30 godina, već stalnu zavadu među braćom. Kada je mogla da ublaži nesporazume, onda se amplituda netrpeljivosti od strane vlastodržaca podizala optužbama da su za sve nedaće krivi zvanični Beograd i Moskva, kako bi se srušio njen suverenitet i evropski put. Bila je to formula po kojoj je režim Mila Đukanovića uz pomoć partijskog satelita, lidera Socijaldemokratske partije Raška Konjevića i manjinskih partija vladao sve do pre dve godine kada su mu birači okrenuli leđa i postao parlamentarna opozicija.

No, sa tim i nije stavljena tačka. Uz pomoć pojedinih mentora i saveznika sa Zapada i SAD, Đukanović je započeo odlučnu bitku u odbrani privatne države, svojih pozicija, bogatstva porodice i kumova. Srbi za 30 godina nisu mogli biti ni portiri u raznim sudovima, tužilaštvu, prosveti, kulturi, policiji, osim ako su javno iskazali lojalnost vladajućim partijama, najpre Demokratskoj partiji socijalista i SDP-u, Bošnjačkoj stranci ili nekoj od albanskih stranaka. To nikome nije smetalo iz demokratskog Zapada, ambasade Kvinte su se pravile da to nisu čule, jer strategija podaništva vladavine Đukanović–Krivokapić bila je formula opstanka na vlasti.

Da bi raskrstili sa srpskim belezima u kulturi i obrazovanju, usledila je, pored javnih progona, strategija krivotvorenja istorije Crne Gore, čije temelje je postavio u svet kulture, ekonomije, literature čojstva i junaštva i uzdigao srpski narod, a njene temelje su rušili upravo sada glavni saveznici Mila Đukanovića i progona potomaka Njegoševih.

Radikalizacija i fašizacija Crne Gore nije samo veza s prethodnim ratnim zbivanjima u crnogorskom okruženju već klica koja je proklijala za vreme komunističke vlasti koju je narod oterao 1990. godine prošlog veka.

Neki analitičari veruju da su „Balkan i Crna Gora imali svakojakih političkih pojava i pokreta, ali ništa slično nacizmu ili fašizmu nismo nikad imali, ako se izuzme marionetska tvorevina NDH, koja je trajala onoliko koliko je trajala Hitlerova okupacija Balkana”.

Možda se ništa ne može porediti s dešavanjima u Evropi 1939. do završetka Drugog svetskog rata, ali su sve opravdaniji strahovi da porast društvene agresije, „izazvane novim radikalizmima u Crnoj Gori, koji ovu državu, unutar nje same, čine trusnim područjem života za sopstvene građane”.

Najveći broj real-analitičara ocenjuje da je Crna Gora primer vladanja totalitarizma i partijskog jednoumlja. Njima su podređena brojna zakonska rešenja koja su poljuljala uverenje da je zemlja nacionalne, verske i svake druge tolerancije. Najpre je ukinut srpski jezik i udžbenici očišćeni od svih pisaca koji su Srbi ili su bili sumnjivi da su srpskog porekla pa se tako i Njegošu tri decenije pretilo da će biti po sve izbačen iz čitanki. U projektu proterivanja vlast je ukinula ćirilično pismo, a kao završni udarac svemu što je srpsko bio je projekat formiranja partijske crkve, oduzimanje imovine Srpske pravoslavne crkve u Crnoj Gori Mitropolije crnogorsko-primorske, proterivanje njenih sveštenika sve do trenutka kada je počivši mitropolit Amfilohije (Radović) stao ispred svog verujućeg naroda i veličanstvenim litijama odbranio vernike i njihovu svetu Srpsku pravoslavnu crkvu, a kao refleks litija bila je smena, odnosno pobeda opozicije nad partijom Đukanovića i njegovih koalicionih satelita.

Bila je to prva smena vlasti na izborima i propast projekta vlastodržaca „vidljivim nacionalističkim populizmom, usmerenim na model držanja nacije u neprestanoj budnosti prema raznim ’neprijateljima države’”. A nisu skrivali, naprotiv, i svim međunarodnim adresama tandem Đukanović–Krivokapić su isticali da su neprijatelj dobra Crne Gore Srbi u Crnoj Gori i vlast u Beogradu i Moskvi.

Na stalnom zaklinjanju suverenoj, slobodnoj i višenacionalnoj državi, na vernost Milu, jačao je nepodnošljivi montenegrijsko-dukljanski-komitski nacionalizam. Takvo ponašanje svih nacionalista pod zastavom novotvorenih komita sada se među diplomatama u Podgorici prihvata odgovor na neprihvatljivu „srpsku priču”, jer su Srbi u Crnoj Gori neposlušni momci, neće da mrze svoju braću, hoće da s njima sarađuju, idu na njihove svečanosti, a i Rusija im je blizu srca. Takav odnos za Kvintu je „nedemokratski i protivan evropskoj demokratiji”, u čemu su možda u pravu, jer ko ima pravo da misli i da izražava slobodno i javno svoje stavove ako to nije u skladu s trećerazrednim službenicima u nekoj od evropskih ambasada?! Čak su bacali „drvlje i kamenje” na dvojicu crnogorskih ministara koji su se „usudili” da budu neposlušni i umesto kvintaša poslušaju svoje srce i budu na svečanosti u Banjaluci. Ništa bolje nisu prošli ni predsednici koji su „smogli snage” i pošli kod svoje braće u Skupštinu Srbije, čiju smenu sada traži „jurišni bataljon komita”.

No, nisu samo političke partije najglasnije u napadima na Srbe i njihovo bitisanje u Crnoj Gori već se na „slučaju ministara” nemušto „upecao” i reisa Islamske zajednice u Crnoj Gori Rifat ef. Fejzić. Ne samo da se umešao u nadležnostima državne politike kao verski poglavar već se usudio da tumači Ustav i Republike BiH: „Žalim što ministri Crne Gore učestvuju na skupu povodom Dana Republike Srpske. Inače, 9. januar, ’Dan RS’, Ustavni sud BiH proglasio je neustavnim. Iskreno žalim što ministri Vlade Crne Gore učestvuju na skupu povodom ’Dana Republike Srpske’ u Banjaluci, na poziv Milorada Dodika, koji je, između ostalih, nagradio ordenom predsednika Ruske Federacije Vladimira Putina.”

Najnoviju, nezapamćenu nacionalističku histeriju Montenegrina, Dukljana i pokreta komita zbog zvaničnika crnogorske vlade na svečanosti u Banjaluci usledili su još žešći napadi i pozivi na linč etno-pevačice Danice Crnogorčević, čije pesme peva na stotine hiljada pravoslavaca diljem Balkana.

Napadi na Crnogorčevićevu počeli su nakon što je ispred Hrama Hristovog Vaskrsenja, za Badnje veče u Podgorici, sa hiljadama građana pevala pesmu „Oj junačka svijetla goro”, zbog čega je Dukljani, odnosno Montenegrini, osuđuju za „plagijatorstvo himne Crne Gore”.

Ono što još nije zapamćeno u novijoj istoriji Crne Gore upravo su napadi i pretnje gradonačelniku Nikšića, Marku Kovačeviću, kome prete da će „iskopati oči”, a da ništa bolje neće proći ni njegova porodica samo zato što je na proslavi Srpske nove godine zajedno s Miomirom Miljanićem i stotinama građana pevao poznatu narodnu pesmu „Smrt popa Jovovića”.

Sve to sa strane, ali samo naizgled, kao da posmatraju ostali manjinski narodi koji perfidnim i umivenim političkim maženjem podržavaju Crnogorce da žešće zavade „dva oka u glavi” i da Srbi iskrvare od sopstvene rane, bratske ruke u Crnoj Gori.

Nova vlast nije mnogo zabrinuta porastom i agresivnošću nacionalizma i šovinizma, osim da što više zauzme mesta „po dubini” kao da izmirenje jednorodne, pravoslavne braće nije najpreča, ljudska i božja obaveza. Očekuje se da i jedni i drugi shvate kao nismo neprijatelji ako smo neistomišljenici. Valjda nije za to kasno.