Srbin – uvreda u Hrvatskoj

ZAGREB – Nakon tužne i zabrinjavajuće slike nekolicine dečaka na dečjem fudbalskom turniru u Sarajevu koji su s nepunih deset godina uzvikivali poruke mržnje, mnogi su se zapitali iz kakve to sredine dečaci dolaze u kojoj su ovakve parole mogli čuti i usvojiti. Da li je ovo izolovani incident, kako su u hrvatskoj javnosti mnogi skloni da ga tumače, ili ipak odražava opštu klimu i raspoloženje u društvu? Istina je verovatno negde između, složena i osetljiva, kakvi su i međunacionalni odnosi dve zajednice koje još uvek vuku teret ratne prošlosti. Možda i važnije pitanje za sve one koji žele da razumeju suštinu problema bilo bi – kako druga deca sličnih godina, pogotovo ona iz srpskih porodica u Hrvatskoj, čuju i razumeju ove poruke.

Iako postoje razvijeni mehanizmi da se govor mržnje u javnosti sankcioniše, posledice mogu da ostanu nepopravljive. Ono što je za srpsku zajednicu u Hrvatskoj specifično jeste da je mnoge od tih posledica teško dokumentovati i precizno, u merljivim parametrima, opisati. Kad je reč o, recimo, asimilaciji, kao vrlo čest način da se pobegne od nelagode i osećaja neprihvaćenosti, teško da će neko ko je svoj nacionalni identitet odbacio poput preteškog tereta koji ga sputava o tome baš na taj način i govoriti. Međutim, pojedine institucije bave se i tim pitanjima. O pojavama koje se tiču prava i položaja Srba u Hrvatskoj govore istraživanja Srpskog narodnog veća, krovne organizacije Srba u Hrvatskoj. U njihovim prostorijama u Zagrebu održana je nedavno konferencija za medije na kojoj su upozorili na šovinističke ispade koji su se zaređali poslednjih dana prema Srbima kao nacionalnoj zajednici. Pored događaja u Sarajevu, upozorili su i na govor mržnje koji se mogao čuti i u parlamentu i izvan njega, od pevanja ustaške pesme „Evo zore, evo dana” poslanika Domovinskog pokreta Ante Prkačina, do istupa poslanice HDZ-a koja je koleginicu iz Radničke fronte želela da uvredi optužujući je za „srboljublje”. „Ispada da je samorazumljivo da je srpstvo uvreda samo po sebi pa ako nekog želiš uvrediti, samo mu kažeš da je Srbin. Reč je zapravo o antisrpskom sentimentu po kojem se Srbi označavaju kao sumnjiva lica ili agresori”, upozorio je Boris Milošević na konferenciji.

Srpsko narodno veće već deset godina objavljuje i biltene u kojima navodi konkretne primere govora mržnje, istorijskog revizionizma i nasilja prema Srbima. Svaki bilten u desetak kategorija beleži različite manifestacije netrpeljivosti, od govora mržnje u javnosti i na društvenim mrežama, preko antisrpskih grafita, pa sve do akcija kakva je bila recimo kampanja protiv uvođenja ćirilice u Vukovaru ili poziv Hrvatima na bojkot srpskih proizvoda i radnji u Vukovaru. Prema rečima jednog od koautora dva poslednja biltena, Tihomira Ponoša iz Arhiva Srba u Hrvatskoj, razni vidovi netrpeljivosti stalno su prisutni, a njihova amplituda zavisi prvenstveno od političke atmosfere, pa do toga da li je HDZ na vlasti. Krivulja koja pokazuje intenzitet nesnošljivosti prema Srbima u poslednjih deset godina nije, kako bi bilo očekivano, opadala s protokom vremena.

„Krivulja je uzlaznom linijom krenula 2012. godine formiranjem vlade Kukuriku koalicije, koju predvodi SDP, odnosno prelaskom HDZ-a u opoziciju i dolaskom Tomislava Karamarka na čelo te stranke. HDZ svoju poziciju drastično radikalizuje i ona zadobija revizionističko-nacionalistička desna obeležja. Nacionalistička retorika bila je temelj oko kog je Karamarkov HDZ gradio povratak na vlast tvoreći svoj narativ na tezi da na vlasti nisu ’pravi Hrvati’ ili ’dobri Hrvati’ i stvarajući animozitet prema Srbima kolektivno kao krivcima za sve loše i kao remetilačkom faktoru. Drugi faktor je ulazak Hrvatske u Evropsku uniju, čime prestaje spoljni pritisak koji je silio i ekstremne elemente na kakvu-takvu pristojnost u javnom prostoru”, pojašnjava Ponoš u razgovoru za „Politiku”.

„Radikalizacija diskriminacije praćena nesankcionisanjem dovela je do atmosfere u kojoj je iskazivanje nesnošljivosti prema Srbima u javnom prostoru postala uobičajena pojava”, dodaje. Do promene dolazi 2016. godine kada na izborima pobeđuje HDZ s novim predsednikom, Andrejem Plenkovićem, koji većinu formira u saradnji s predstavnicima svih nacionalnih manjina.

„Diskurs u javnosti se tada ublažava, stanje se poboljšava, postepeno se ubrzava rešavanje problema prostora u kojima u većem broju žive Srbi (elektrifikacija). No, u osudama ekstremističkih ispada manjka energičnost baš kao i u delovanju”, ističe naš sagovornik i kao primer navodi odnos prema ustaškom pozdravu „Za dom spremni”, za koji je Ustavni sud zaključio da nije u skladu s Ustavom, dok redovni sudovi imaju neujednačenu praksu u prekršajnim postupcima, odnosno na različite načine ga nekad tolerišu.

Ponoš podseća i da, uz sve negativne trendove, istovremeno svake godine hiljade državljana Srbije dolazi u Hrvatsku da radi, a verovatno stotine hiljada na godišnji odmor, gotovo bez ikakvih incidenata. „Govor mržnje se uobičajio, ali treba reći da se redovno javljaju i oni koji se takvom govoru protive i osuđuju ga.”

Na institucionalnom nivou, suzbijanjem diskriminacije i govora mržnje bavi se zaštitnica građana, koja u svojim redovnim godišnjim izveštajima hrvatskom parlamentu analizira i ocenjuje stanje ljudskih prava i jednakosti u Hrvatskoj. Kad su u pitanju nacionalne manjine, kojih je u Hrvatskoj ukupno 22, poslednji izveštaj navodi da su diskriminaciji u Hrvatskoj najviše izloženi pripadnici srpske i romske nacionalne manjine, kao i migranti.

Zaštitnica građana Republike Hrvatske ističe da Hrvatska ima sveobuhvatan zakon koji reguliše prava nacionalnih manjina, pa tako i srpske nacionalne manjine, koji zadovoljava visoke standarde, te da u nekim segmentima može poslužiti i kao primer drugim državama. „Normativni okvir u vezi s pravima nacionalnih manjina je u velikoj meri dobar i Ustavnim zakonom o pravima nacionalnih manjina, koji je već dve decenije na snazi osigurava se visok nivo prava. Kad govorimo o poteškoćama s ostvarivanjem tih prava u praksi, one se najviše odnose na zastupljenost među zaposlenima u upravi i pravosuđu, prava na službenu i javnu upotrebu manjinskih jezika i pisama, kao i prava na pristup javnim medijima i obrazovanju”, kaže zaštitnica građana Tena Šimonović Ajnvalter za „Politiku”. Kad su u pitanju Srbi, tu se, po njenim rečima, ističu i infrastrukturni problemi na područjima na kojima žive povratnici, od snabdevenosti električnom energijom do nedostatka javne vodovodne mreže. Iako se tu situacija poslednjih godina poboljšala, i dalje ima ljudi koji žive u neadekvatnim uslovima.

Zakon je, dakle, dobro definisan, ali se u praksi ponekad – teže realizuje. Tako je i s drugim odnosima između „dve strane”, većinske hrvatske i manjinske srpske. U višeglasju različitih, simboličnih poruka koje ovaj odnos ilustruju ima i onih pozitivnih, kao što su mnogi napori i reakcije pojedinaca, pa i institucija poput one sa zaštitnicom građana na čelu. Kao što je i potpredsednica vlade birana iz redova srpske zajednice takođe jedna pozitivna i simbolična poruka. Ali kao što su, nažalost, i parole na sportskim terenima, čak i kada ih deca izgovaraju.