Ako hoćeš da menjaš svet, menjaj sebe

Nova knjiga poezije Borivoja Gerzića „Ja svako i druge pesne”, u izdanju „Rendeta”, preispituje postojeće vrednosti tako što ih relativizuje imaginacijom, spajanjem nespojivog, humornog i otrežnjujućeg, ukrštanjem dihotomija. Neke od pesama ove zbirke kao da su nošene vetrom iznad grada, druge kao da izviru iz majke zemlje, iz njene opore težine i ljubavi, koja ograničava i proklinje. Cela jedna pesma glasi: „od zemlje se odvajaš/te prastare aveti/nebu stremiš/plavom prozirnom/nebo je praznina”. Druga pak kaže: „u plavom automobilu/vozim vratolomno brzo/neko viče: zaustavite plavi turbo/folksvagen! (...)”.

Borivoj Gerzić autor je nekoliko knjiga pripovedaka, sa engleskog je preveo dela dvadesetak autora, autor je „Rečnika anglo-američkog slenga”, „Rečnika engleskih fraza i idioma” i „Rečnika srpskog žargona”; kourednik je Antologije kratke priče „Kule, gradovi, majstori kratke proze”. Njegova je studija o fenomenu umiranja „Koreografija moriendi”, kao i sveobuhvatna studija o Beketu – „Beket, čovek i delo”.

Vaša nova poetska knjiga kao da sledi začudnu logiku snova. Da li je vaše umeće u stvari u kontrolisanju nadolazećih slika ili u njihovom asocijativnom ređanju?

Da, logiku snova. Ili pre antilogiku snova. Protivrečnosti su kreativne i kao da, isključivo one, obuhvataju celokupnu stvarnost, što se ni za jednu drugu tezu, teoriju, a ni ideologiju ne može reći. Apsurd je realniji od razumnog promišljanja, od logike koja je samo jedna od konstrukcija uma. Neophodna ali nedovoljna. A apsurd je sveobuhvatan jer je prelomljeno ogledalo, istovremeno i jeste i nije. I obuhvatno odražava egzistenciju u ovom i ovakvom svetu. Ako se npr. kaže: „Svet je lud, ali još nije poludeo”, to je za mene stimulativni iskaz jer prikazuje totalitet, za razliku od iskaza: „Lud je.” Ili: „Nije lud.” Oba ta iskaza su parcijalni, nedovoljni. Amerikanci/Rusi/Nemci tako mogu istovremeno da budu velika nacija, a i zločinačka. Pa i Srbi. Knjiga „Ja svako” delimično sledi logiku snova, jer tu ima i pesama koje su pisane u drugom ključu. One koje imaju veze sa snovima nazvao sam „pesne”, kao što i stoji u podnaslovu, dok ostale potiču iz drugih izvora. Ja svoje teme crpim iz vrtloga realnosti, imaginacije i snova, koji tek zajedno daju celinu.

Da li se sopstvo gubi ili se zadobija baš u tome „ja svako”?

U isto vreme gubi i zadobija. Umetnost je oaza, bar kako je ja vidim. S one je strane realnosti, jer nema mnogo veze s njom, a i može da izdrži tu protivrečnost, a da se ne raspadne. U realnom životu čovek bi se raspolutio ako bi hteo da bude istovremeno „ja” i „ja svako”. U realnosti se mora delovati, a delovanje je nespojivo sa protivrečnostima, paradoksom, apsurdom. Akcija je kao oštar nož, proseca pravo kroz tkivo, ne obazirući se na protivrečnosti. Kako možete da napravite kuću ako ne znate šta je gore, a šta dole? U umetnosti je drugačije. Možete da konstruišete kuću koja je i gore i dole, koja lebdi u vazduhu. I da u nju naselite veselu mnogočlanu porodicu. I da onda svi oni zajedno odlete na drugu planetu, ili da se kroz grotlo vulkana spuste do središta zemlje. To je stara priča u literaturi, i u umetnosti uopšte, o pojedinačnom i opštem, o neizbežnom prevazilaženju pojedinačnog i njegovom preoblikovanju u opšte. Šta sam uradio ako pišem samo o sebi i svojim iskustvima, doživljajima, vizijama, a da to nikog ne dotiče? Čemu onda umetnost? Ali ako sopstveno pojedinačno iskustvo na neki način (i u tome je tajna kreativnosti) pisac uspe da transponuje u opšte i dodirne mnoge koji to pročitaju, bavljenje umetnošću ima smisla.

U nekim pesmama, ljudi sa imenom i prezimenom postaju deo duhovite fantazmagorije (pojavljuje se tu i Tramp), a u nekima se spominje samo brat... Može li se intenzitet i raznolikost ovih emocija uporediti sa muzičkom kompozicijom, od onog „vivače” do onog što bismo nazvali „adađom”?

Za pesme je ritam od presudne važnosti, i „vivače” i „adađo” su bitni elementi, kao neki poetski talasi koji se smenjuju i nadopunjuju. Što se tiče stvarnih ličnosti koje se pominju u knjizi, njihova imena i prezimena pisana su malim slovom, što govori da to i jesu te realne ličnosti, a i nisu. Zapravo su to moje lične konstrukcije stvorene po uzoru na žive i ne više žive osobe, koje su mi iz određenih razloga, i konstrukcije i osobe, bile potrebne da bih nešto rekao. Recimo, pominju se i Dobrica Ćosić i Borislav Pekić, a mogao sam ih i spojiti u jednom liku, pa videti šta bi taj Dobrica Pekić imao da kaže. U pisanju je dobro to što je ono potpuna sloboda, na papir se može staviti bukvalno sve, samo ako je pisac vešt (mada ja veštini ne pridajem mnogo značaja, važnije mi je da emocije na pravi način transformišem u misao). Ono što trenutno radim možda je i eksperiment – može li se u pisanju postići potpuna sloboda? Jasno je da se u stvarnom životu to ne može i da se čovek mora ograničiti, jer je potpuna sloboda rasplinjavanje. Možda isto važi i za pisanje.

„Ono što je bilo postoji jedino u sećanju”, kaže pesma, ali da li vaš poetski subjekt teži da pronikne i u nešto sa one strane, što poeziji nikada nije ni bilo tuđe?

Da, taj subjekt stalno pokušava da prođe kroz veo, i u fikciji možda uspeva negde da stigne, do obale koja je sva u magli, ali u stvarnosti može samo da udara glavom u zid. Umetnost je ispoljavanje duha, dok je stvarni život uglavnom ispoljavanje tela (i ugađanje telu). Ne može biti veća razdaljina između te dve tačke klatna. Neko od starih Grka je rekao: „Ako te vodi um, ti si kralj, ako telo, rob si.” A ja, ja sam stalno u obe dihotomije istovremeno. Kad sam tamo, čini mi se da nečega ima. Kad sam ovde, čini mi se da je ovo jedino što postoji. Eto, imam toliko godina, a ne nazirem konačan odgovor.

I opet po pesmi, može li da radikalnu promenu sveta zagovara onaj ko nije sposoban da preobrazi sebe?

To je suštinsko pitanje. Kako je moguće da čovek, ili grupa ljudi, promeni svet, a da nije u stanju da promeni sebe? Sve te revolucije i krvoprolića, šta je sve to donelo? Bolji svet? Opet, možda popravljači sveta nisu mogli sami da se preobraze u skladu sa svojim revolucionarnim zahtevima, ali su oni koji su se tek rađali tokom tih revolucija kasnije spontano postali nosioci promena. Možda je tako nešto moguće upravo zato što je protivrečno, a protivrečnost je kreativna. Setimo se onih šamana i čarobnjaka, koji su morali znati da su sami prevaranti i opsenari, a uvek su verovali u natprirodne sposobnosti ostalih vidara i plašili ih se. Divna ljudska tragikomedija. Tvorac je veliki umetnik, čudesni teatarski mag.