Nema nesporazuma, ima konformizma

Reagovanje na tekst „Pandemija nesporazuma”, „Politika”, 10. januar

Mučno mi je da odgovaram profesoru Čoloviću, predsedniku Srpskog lekarskog društva. Zbog svojih akademskih titula i zvanja, kao i funkcije koju obavlja, morao bi da poštuje bar elementarne istine. Posebno je neprimeren način na koji izvrće činjenice. Celog života se držao skalpela, a sada besno razmahuje ušicama sekire ne hajući gde udara. On se pravda što nije „tako dobar polemičar”, ali je problem što koristi ne baš cenjene polemičarske tehnike od kojih samo još dublje tone. Evo tužne istine:

Nije tačno da sam ja raspravu „preneo u ’Politiku’”. Upravo je to uradio moj oponent 21. decembra. Degutiran nametnutim nivoom rasprave, reagovao sam kratkim tekstom. Sada me sačekuje četvorostruko duži utuk od moje notice.

Uopšte nije „očigledno” da sam odustao od svog članka „Kongres pod kontrolom režima”. Tu sam izneo tako razorne i matirajuće zamerke svom oponentu, da mogu da razumem što bi voleo da ih nema. One ostaju kao težak krst na njegovim leđima.

Moj uspešan letošnji pritisak na rukovodstvo SLD i Kongres lekara mogao je da se negira do pronalaska feničanskog pisma. Reč profesora Čolovića da nismo razgovarali zamena je teze, jer to niko ne tvrdi. Korespondenciju sam obavljao sa predsednicom Naučnog odbora (NO), a oboje smo kopije poruka slali njemu.

Sledeća netačnost glasi: „prof. Radovanović nije imao nikakvih ’zasluga’ da tema ’kovid’ bude na kongresu”. Kada sam sa zaprepašćenjem video zvanično obaveštenje o šest kongresnih tema, od kojih nijedna nema veze sa kovidom 19, obavestio sam 27. jula rukovodstvo SLD i kongresa da je to sramota. Narednog dana mi je javila predsednica NO da je akreditacija kongresa već u toku, ali da će „porazgovarati” sa direktorkom Instituta „Batut”. Odmah sam joj poručio: „Ovo je sada prilika da se vidi da li je u pitanju samo trapavost organizatora … ili svesna namera osujećivanja analize epidemiološke situacije.” Malo potom, šest tema je povučeno, a zamenile su ih četiri, od kojih se dve odnose na kovid 19. Kada su mi kolege čestitale na „pobedi”, poručio sam: „Treba očekivati da će oni koji su toliko panično bežali od teme o kovidu 19 podmetati nove mine.” Tako je i bilo.

Kada tvrdi da veruje u zvanične podatke o umiranju od kovida 19 u Srbiji, moj oponent podseća na bizarni slučaj pronalaska u divljini japanskog vojnika neobaveštenog da se rat završio 20 godina ranije. Ako mi obeća diskretnost, povezaću ga sa doktorima koji su samo u toku svog dežurstva, recimo u Novom Pazaru, popunili više potvrda o smrti od kovida nego što ih je zvanično saopšteno za celu Srbiju. Krajem decembra su četiri recenzenta, redovna profesora Medicinskog fakulteta, na Kolarcu promovisala moju knjigu „Kovid 19 – pandemija između politike i nauke”, prihvatajući krivotvorenje podataka kao neoborivu činjenicu. Zamoliću urednika „Politike” da mi ustupi prostor da detaljnim argumentima nastavim da ubeđujem nepoverljivog prof. Čolovića.

On traži da imenujem članove Kriznog štaba skeptične prema zvaničnim podacima o umiranju. Pa, odrekao ih se bivši ministar Lončar kada je priznao da žrtava kovida u 2020. nije bilo 3.211, kako je saopštavano, već 10.356. Svojevrsna bruka je što je brojanje u 2021. nastavljeno sa 3212, pa se tako došlo do nešto preko 17.000 umrlih sa ovom dijagnozom. Broj zvuči tragikomično, pošto nam je višak smrtnosti znatno preko 60.000 duša. Posle početnog odbacivanja, i dr Kon je priznao da je kovid u Beogradu odneo tri puta više žrtava nego što je saopštavano. Svoju tvrdnju je pod pritiskom malo relativizovao, ali joj se vratio u dva svoja publikovana stručna rada. Ni prof. Tiodorović ne negira javno saopštene podatke da je od više stotina Nišlija sahranjivanih u limenim sanducima tek svaki peti imao dijagnozu kovida 19. On se jedino pravda da ne odobrava takvu manipulaciju i da nema ništa sa njom. Da li da nabrajam dalje?

Teško je raspravljati sa čovekom koji se pravi da ne razume ništa što mu ne odgovara, a na koga argumenti ne ostavljaju nikakav utisak. Niko mu nije javio da se još leta 2020. okupila grupa od 3000 lekara, kritična prema vođenju protivepidemijske borbe, ali i prema jalovosti SLD, da su te kolege šikanirane, smenjivane i otpuštane, da su im se imena našla na „crnim listama”, a da su s pravom, ali uzaludno očekivale da SLD s predsednikom na čelu stanu u njihovu odbranu. Ti lekari, za razliku od svog predsednika, znaju da mere zaštite bitno utiču na kretanje zaraze i imaju dovoljno profesionalnog dostojanstva da to i javno kažu.

Jeste SLD dobrovoljna organizacija, ali nije slučajno okupljena grupa bajkera. Ona ima Etički odbor i Sud časti, te dugu tradiciju čuvanja ugleda struke i rada „na polzu naroda” čak i u vremenima okupacije. Kako smo došli dotle da SLD ostaje nem na ponavljano izricane nepojamne gluposti svojih članova, kojima se ozbiljno ugrožava narodno zdravlje?

Nisam tražio da održim uvodno predavanje, već da usmeno izložim činjenice o epidemiji. Prijava mi nije odbijena zbog „neprimerenih reči”, ona je prihvaćena kao poster, što znači sklonjena od javnosti, kako se ne bi narušavala idilična slika o našim „uspesima”.

Predsedniku SLD bilo bi lako da za svoje tvrdnje nemam nikakve dokaze. Tada bih bio pušten da govorim i demantovan argumentima. Morao sam da budem onemogućen upravo zbog raspolaganja tvrdoglavim činjenicama.

Bezubno je zlobna insinuacija da bih, da se kovid 19 „spontano smirio … prvi optužio ’režim’ da je uzalud potrošio velike novce”, uz podsećanje na svinjski grip. Ispod nivoa mi je pozivanje na „naknadnu pamet”, nisam sklon tako lošim predviđanjima, a u vreme svinjskog gripa nisam kritikovao preduzimane mere, već isključivo tadašnjeg ministra zbog nabavke vakcina i zbog njegove neiskrenosti.

Slažem se da je „lako sa strane posmatrati i kritikovati”, ali se toga strogo čuvam. Za poslednje tri godine bio sam aktivniji od većine penzionisanih članova Kriznog štaba. Napisao sam stotine članaka i dao još više intervjua u realnom vremenu, kada su se događaji dešavali. Stojim iza svega što sam tvrdio, a to mi daje za pravo da se kritički postavljam i prema drugima.

Jesam bio „beli listić” (a za predsednika upisao ime Žike Obretkovića), što mi je argument da sam bio kritičan i prema ranijoj vlasti. Smatram da je to dužnost svakog intelektualca, a floskula „ne zanima me politika” najružniji je oblik bavljenja njome radi lične koristi.

Cenim napore predsednika SLD da obezbedi grejanje, ali smatram da njegova funkcija ne bi smela da se svede samo na to.

Epidemiolog, profesor Medicinskog fakulteta u penziji

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista