Amerika se vraća u Libiju

Ruskom „Vagneru” nije mesto u Libiji, poručio je šef CIA Vilijam Berns prilikom nedavne posete afričkoj državi s najvećim dokazanim rezervama nafte, izvestio je francuski portal „Afrika intelidžens”. Prva poseta šefa CIA Libiji nakon „arapskog proleća” 2011. godine signalizira potencijalni novi angažman Vašingtona u Libiji, nakon upadljive dugogodišnje diplomatske uzdržanosti (posle intervencije NATO-a u toj zemlji), ocenjuju arapski posmatrači u regionu.

U urušenu severnoafričku zemlju, koja nakon neuspelih izbora decembra 2021. godine funkcioniše sa dva aktivna paralelna politička centra moći – u Tripoliju na zapadu i Bengaziju na Istoku, Vilijam Berns je stigao s jasnim porukama Vašingtona. U Tripoliju, on je vladu Abdul Hamida Dbeibaha (koja inače uživa podršku UN i kontroliše manji deo državne teritorije) označio kao „pouzdanog partnera”. Dbeibah je tom prilikom zatražio od Bernsa da Vašington da prioritet Libiji, da uvaži tu severnoafričku zemlju kao „stvarnog strateškog partnera Amerike u regionu” i ponovo otvori ambasadu SAD u Tripoliju”, prenela je „Al Džazira”.

Hiljadu kilometara istočno, u Bengaziju, Berns je generalu Halifi Haftaru (79), komandantu samozvane Libijske nacionalne armije, koja kontroliše istok zemlje, uključujući većinu ključnih nalazišta nafte i izvoznih luka, poručio da je vreme za „nacionalno jedinstvo”, za integraciju armijskih snaga, kao i za izbore ove godine. General Haftar inače ima dvojno, libijsko-američko državljanstvo (duži niz godina živeo je u Virdžiniji, blizu Lenglija, gde je sedište CIA), ali je slovio za bliskog saradnika Kremlja. Toliko bliskog, da su zapadni posmatrači na istoku Libije pod vojnom kontrolom Haftara još 2015. godine primetili prve plaćenike „Vagnera”. U Libiji, prema zapadnim izvorima, nekoliko hiljada pripadnika „Vagnera” drže pod nadzorom vodeća nalazišta nafte i bave se raznim komandosko-diverzantskim akcijama. Inače, libijski ministar za naftu Muhamed Oun je prošlog avgusta demantovao prisustvo „Vagnera” u pojasu „naftnog polumeseca”, priobalne regije na istoku Libije gde su locirani vodeći lučki izvozni terminali za naftu.

Da li ih ima na krajnjem jugu Libije, a posebno na najvećem nalazištu nafte „Šarara”, na Zapadu ne znaju sasvim sigurno, ali sumnja postoji.

U međuvremenu, Libija trenutno proizvodi oko 1, 2 miliona barela nafte dnevno. Ministar Oun je najavio plan da se proizvodnja nafte vrati na nivo iz 2010. godine (pre „arapskog proleća”) od 1,6 miliona barela, i to za dve-tri godine. Vlada u Tripoliju je s tom namerom prošlog decembra ukinula zabranu stranih istraživanja i eksploatacije nafte.

Drugim rečima, Libija je od Nove godine ponovo otvorena za veliki naftni biznis. Ko će prvi stići na libijske bušotine, ostaje da se vidi. Baš nekako u vreme ove objave iz Tripolija, general Haftar je u decembru izdao ultimatum vlastima u Tripoliju – da imaju deset dana da organizuju izbore. U protivnom, Haftar je ostao nedorečen, ali posmatrači su posumnjali da se sprema da uz podršku „Vagnera” pokrene ofanzivu protiv režima u Tripoliju.

Vašington je ovih dana uveo sankcije protiv „Vagnera” i najavio da će tu paravojnu rusku formaciju ove sedmice proglasiti „transnacionalnom kriminalnom organizacijom”. Između ta dva poteza Vašingtona upriličena je poseta šefa CIA Libiji.

Inače, akcije „Vagnera” su pod budnom pažnjom Zapada. Kako u Ukrajini, tako i u Africi, gde uočavaju, po njihovom mišljenju, rizičan rast uticaja Rusije na Mediteranu, posebno u Libiji. Tim povodom Italija je pozvala NATO da naročito obrati pažnju na ove „nove izazove s kojima se suočava južno krilo alijanse na Balkanu i Bliskom istoku”.