Dule Voz od doktora nauka do mašinovođe u Nemačkoj

Užice – Pre bezmalo četvrt veka, 3. aprila 2000, objavili smo u „Politici” tekst „Dule Voz napamet zna red vožnje na svim našim prugama”, o Dušanu Jeremiću, tada gimnazijalcu u Užicu, pravom zaljubljeniku u železnicu zbog čega su ga vršnjaci prozvali Dule Voz. „Vozovi, stanice, pruge i sve što uz to ide glavna su Duletova preokupacija. Mnoštvo tehničkih i drugih podataka u vezi sa železnicom spreman je u svako doba kao iz rukava da saopšti ovaj mladić”, piše u tekstu koga smo se ovih dana setili pri susretu sa Dušanom Jeremić, sada doktorom nauka o železnici.

„Tek što je prohodao najdraža igračka mu je bila vozić, prvi dečji crteži lokomotiva i pruga. Kao dete u šetnju je išao na užičku železničku stanicu, da vidi voz. Kako su godine prolazile ta zainteresovanost se uvećavala”, naveli smo 2000. godine, dodajući da su se roditelji Miloje i Zorica, oboje prosvetni radnici, čudili tome, pa shvativši da Dule železnicu obožava, uklopili se u ispunjenje njegovog sna. Kao osnovac on bi svaku knjigu o železnici odmah pročitao, a subotom bi išao u Požegu u Železnički muzej da uživo vidi najstarije lokomotive, vagone, skretnice...

Iznenađeni takvim znanjem železničari su mu dozvolili i da poseti telekomandni centar železnice u Makišu. „Kao gimnazijalac napamet je znao kompletan red vožnje na barskoj pruzi, deonicama Subotica–Niš i Beograd–Lapovo. Snalazio se u upravljanju signalno-sigurnosnim uređajima, staničnim podstanicama. Mogao iz glave da nacrta svaku stanicu na barskoj pruzi sa skretnicama, iskliznicama.” Dule je znao dužine pruga, tunela, mostova. Rešio je da studira Saobraćajni fakultet, železnički smer.

Taj prvi san mladić je ostvario, ove studije upisao u Beogradu. Ona silna znanja, kao i nadimak Dule Voz, nosio je i na fakultetu. Bilo je učenja, dvoipomesečne prakse u Švedskoj, pa i služenja civilnog vojnog roka. Sve je to završio 2010. i kao diplomirani inženjer hteo da radi na železnici.

Ali život nije bajka, ne ostvaruje sve snove. – Nisu se u to vreme na železnici primali inženjeri, ni postojali privatni operateri, mogućnosti su bile sužene. Bezuspešno sam konkurisao na razna mesta. Živeo u Beogradu, imao troškove, čekajući poslove u struci radio povremene – pričao nam je sada Dušan u Užicu, došavši iz Nemačke.

Dve godine je trajalo njegovo čekanje zaposlenja. Neće zaboraviti da mu je direktor Visoke železničke škole u Beogradu, saznavši o Jeremićevom izuzetnom znanju, ponudio 2012. da tu radi kao asistent, a kad stekne doktorat i kao profesor. – Prihvatio sam, upisao na Visokoj školi doktorske studije, uporedo radio i učio. Bilo mi je zanimljivo da znanja prenosim drugima. Ipak, godinama asistent na određeno, a cilj da me prime za stalno, jer tek tako mogu da uzmem kredit za stan, rešim životno pitanje.

Ali kako je vreme odmicalo, nastavlja naš sagovornik, u školi je bilo teže. – Smanjuje se broj studenata i časova, a dolazi zakon koji predviđa da posle zvanja asistenta ne mogu odmah biti profesor, nego viši predavač na određeno vreme. Tada imam znanja o železnici i organizaciji saobraćaja, spremam to i za doktorat. Pišem disertaciju, a problem je u objavljivanju rada u nekom naučnostručnom časopisu (što je neretko nerešiva prepreka našim doktorandima iz raznih oblasti). Četvrti put mi vraćaju rad, odužilo se. U tom trenutku već osam godina sam asistent na određeno.

Stiže te 2020. do njega glas da privatna železnička kompanija „Lenderban” iz Nemačke, sa sedištem u Saksoniji, traži u našoj zemlji mašinovođe. Napravili su program kursa nemačkog jezika i Dule se prijavio. Završio kurs, pa 2021. i našu školu za mašinovođu (za četiri meseca) da bi dobio vizu. Ni tada njegova mladalačka ljubav prema železnici ne nestaje: s kolegama posećuje stanice u Evropi, fotografiše vozove, upoznaje uređaje...

– Rešim da prekinem čekanje na doktorat i profesorsko mesto, primaju me za mašinovođu u Nemačkoj. A kad sam se spremao da idem, prolazi mi rad u časopisu i ovde uspevam da završim doktorat. Ipak, odlazim u Nemačku u aprilu prošle godine, nas sedam je u grupi iz Srbije. Ta obuka za posao kod njih traje 10 meseci. Tokom nje dolazio sam u Beograd na odbranu doktorskog rada, doktorirao 3. septembra 2022, a zatim se odmah vratio u Nemačku.

– Obuku završavamo, u martu počinjemo da vozimo lokalne vozove. Obaveza nam je tri godine da radimo za ovu firmu. Potražnja za mašinovođama tamo je izuzetna, plata veća nego što bih imao ovde kao profesor, doktor nauka. Vozimo dizel-motorne putničke garniture, relativno nove. Evo me na kraćem odmoru kod svojih u Užicu – kazuje dr Dušan Jeremić, otkrivajući namere:

– Hoću po isteku trogodišnjeg posla mašinovođe tamo da napredujem. Moja diploma osnovnih studija priznata je u Nemačkoj, pa želim da usavršim jezik, upoznam mrežu i radim kao saobraćajni inženjer, ako može i profesor. Nemačka mi je sada izbor, možda i porodicu tamo formiram – zaključuje junak nekadašnje „Politikine” priče, pa na pitanje prepoznaje li Srbija kadrove koji znanjima prednjače, samo sa dve reči odgovara: „Ne baš.”