„Politika" kao deo moje lektire

Više je povoda za razgovor sa Milisavom Savićem. On je pre svega jedan od omiljenih „Politikinih” pisaca, a ima i dve nove knjige „Terra Rascia” i novo dvojezično srpsko-englesko izdanje pripovedaka „Mladići iz Raške” (Društva „Raška škola”). Savić je u delu „Terra Rascia” istražio putopise i dnevnike onih koji su putovali kroz oblast nekadašnje Raške – Rascije, a među njima je bilo trgovaca, sveštenika, diplomata, špijuna. Oni su pisali i o manastirima; Mileševi, Sopoćanima, Đurđevim stupovima, Banjskoj, Staroj i Novoj Pavlici, Petrovoj crkvi, kao i o naseljenim mestima, a ovim putevima vodio nas je i Milisav Savić u sjajnoj monografiji „Dolina srpskih kraljeva”. „Mladići iz Raške” luksuzno je i bogato ilustrovano izdanje – fotografijama iz sedamdesetih godina 20. veka, kada su ove priče i nastajale. To su epizode o „unikatnim” likovima momaka i devojaka, lokalnih mangupa i sanjara, koji su stasavali u jednom ipak idiličnom vremenu.

„Politika”puni 119 godina. Sećate li se kako je pisala i prihvatala posebno mlade pisce?

Gotovo sve priče iz „Mladića iz Raške” i prvog dela „Ujaka naše varoši” objavio mi je Zira Adamović. O većini mojih knjiga, od prve, „Bugarske barake” do nedavne „Pepela, pene, šapata”, „Politika” je odmah po njihovom izlasku objavila kritike iz pera vodećih kritičara Milana Vlajčića, Petra Džadžića, Vuka Krnjevića, Draška Ređepa... Sećam se da sam „Politiku” sa prikazom mog romana „Hleb i strah” iz pera Čedomira Mirkovića, kupio u Firenci u blizini Crkve Santa Marija Novela. Sve čestitke za vaš rođendan. Ne dajte se!Koliko je „Politika” bila čitana u Raški u vreme vašeg odrastanja?

„Politika” je, reklo bi se, bila obavezni deo moje gimnazijske i studentske lektire. Ponajpre sam gutao njen „Kulturni dodatak”. Vrednosni kriterijumi bili su visoki, jer je pokrivan čitav jugoslovenski kulturni prostor. Čitao sam sa uživanjem i izveštaje stranih dopisnika. Englesku i London upoznao sam i pre nego što sam tamo stigao, preko dopisa Mira Radojčića. Posebno sam se radovao nedeljnom izdanju„Politike” sa pričom i reportažama. U prazničnim brojevima javljao se Ivo Andrić. Poslednji veliki pisac reportaža bio je Momo Kapor.

Do kakvih ste novih saznanja došli u ovoj novoj knjizi „Terra Rascia”, ko su vaši favoriti među putnicima?

Nisu u pitanju epohalna saznanja već pre moje čitanje ovih rukopisa. A ja ih držim za veliku literaturu. Moji favoriti su mistifikatori, to jest oni koji su putovali na krilima mašte. Balkan, pa i Terra Rascia, bili su za njih kao zemlja iz „Hiljadu i jedne noći”. Pored Benedikta Kuripešića, Evlije Čelebije i Miloša S. Milojevića, moj favorit je i dubrovački pesnik Jaketa Palmotić. Da vidite kako imena nekih pešterskih sela, danas u fazi odumiranja, „ulaze” na velika vrata u poeziju, jer Palmotić je napisao putopisni ep. Palmotić kao vila kliče dok jezdi prema Novom Pazaru. Sve moje simpatije idu i Engleskinji Meri Edit Daram, koja je u Studenici ravnopravno, kao muško, ispijala s kaluđerima žeženu rakiju, a sve zbog lepog srpskog pandura koga je, kako otvoreno kaže, poročno i telesno poželela. Dragoceno je i svedočenje Nikole Boškovića, oca čuvenog Ruđera, o raškim manastirima, od kojih je nekima teško danas ući u trag. Englez Kavendiš angažovao je svog slugu – jašta, bolje je biti junak nego pisac knjige! – da opiše njegovo putovanje. A sluga nije krio da je njegov gospodar često spavao u štalama i kokošinjcima. Sluga nije opisivao manastire, već se čudio seljacima kako oru primitivnim drvenim ralicama. Iako je većina priča o zemlji Rasciji sumorna, ima i primera koji pokazuju da je književnost na strani dobra. Putopisci se zahvaljuju na gostoprimstvu uglavnom siromašnog sveta, često ih spominju po imenu, iako oni nikad neće saznati da su „ušli” u knjigu. Jedan Italijan opisuje kafedžinicu bez vlasnika između Pljevalja i Prijepolja, u kojoj su putnici mogli da sami sebi skuvaju kafu, a novac se, ukoliko je neko hteo i imao, ostavljao u zdeli.

Kakva je bila komunikacija između naših krajeva, sve do mora?

Najpoznatiji je dubrovački put, preko Tjentišta, Foče, Pljevalja, Prijepolja. Novi Pazar je bio na sredini puta, a od Dubrovnika do Carigrada trebalo je tridesetak dana jahanja. Prelaz preko Kopaonika, za koga su putopisci verovali da je Orfejeva postojbina, bio je najteži. Preko Rogozne, koja je danas jedna od najlepših, ali i najpustijih planina, put je bio duži no i lakši. I vodio je putnike preko Kosova polja, o kome su svi ostavili zapis. Kuripešić kaže da je Miloš Obilić bio starac, pa je tako uspeo da dođe do sultana (jer ko bi se nadao da onemoćao i izlapeli čiča može da učini takav podvig). Mnogi svedoče da je na Kosovu postojao i grob Miloša Obilića.

Zbog čega vam je privlačna ta poetična srednjovekovna putopisna građa, u vremenu kada su drumovi bili premreženi putnicima?

Što su stariji, to su putopisi i lepši i zanimljiviji. Sve je u njima na granici snova i maštarija. Najbolji način da se literatura doživi jeste da se krene tragom onog zapisanog u njoj. Zar nisu mnogi išli stopama Crnjanskog po Toskani, Kazanove po Veneciji ili Džojsa po Dablinu!? Neobičnost moje knjige je u tome što se tragom starih putopisaca po Raškoj zemlji danas samo retki upućuju. Iz prostog razloga što su ti putevi zarasli u travu. A neki su na Kosovu i Metohiji.

Šta se sve nepovratno promenilo i od onih dana „Mladića iz Raške”. Šta je značilo za vas i za generaciju mladih pisaca s kraja šezdesetih pisati o zavičaju?

Pisati o zavičaju označavalo je i reakciju protiv takozvane uopštene književnosti, one koja je, u ime dostizanja univerzalnih vrednosti, insistirala na bezvremenosti i besprostornosti. U takvoj prozi junaci obično nemaju imena ili nose inicijale. Mi smo želeli našu „priču”. U konkretnom vremenu, sadašnjem. Sa junacima sa punim imenima i ružnim nadimcima. Sa njihovim prljavim, uličnim jezikom. Od optužbi da smo „lokalci”, branili smo se tezom da se i kroz lokalno mogu ispričati priče od opšteg značaja, kao Bora o Vranju, a Babelj o Odesi. Odbrane nam nisu baš uspele. Bilo je to vreme, a i danas je, pisaca apatrida, bezzavičajaca.

Prija li vam činjenica da je knjigu preveo na engleski jedan Teksašanin Rendal Mejdžor?

I te kako. U šali kažem da gotovo bolje zvuči na engleskom. Živeo sam u Americi, i neka mala mesta na Midvestu nisu se razlikovala od moje Raške. I „Dolina srpskih kraljeva” fenomenalno zvuči na engleskom, prevodilac je Džon Timoti Bajford.