Umetnost je empatija

Razlog za moj beogradski koncert je ujedno i jak motiv za popularizaciju klasične muzike, ali i humanitarni aspekt koji je izuzetno bitan, kada je projekat „Sa Mocartom na krilima muzike” u pitanju. Ovom prilikom izabrao sam da izvedem dela Franca Šuberta, Frederika Šopena i Franca Lista, kaže Stefan Đoković, pijanista, uoči svog solističkog nastupa večeras od 20 časova u Kolarčevoj zadužbini. Biće ovo prvi u nizu od dvanaest planiranih koncerata, u isto toliko gradova u Srbiji tokom ove godine, u okviru projekta „Sa Mocartom na krilima muzike”, koji će se odvijati pod pokroviteljstvom Tamare Vučić. Cilj je svakako promocija klasične muzike, kulturnog nasleđa i humanosti, sa konkretnim ciljem da se kultura vrati u svoj dom – dom kulture. Prihod celokupne prodaje ulaznica od ovih dvanaest koncerata biće doniran domovima kulture u Loznici, Nišu, Valjevu, Čačku, Kragujevcu, Kraljevu, Zaječaru, Vrnjačkoj Banji, Subotici, Priboju i Novom Sadu.

O tome koliko zaista umetnici mogu da doprinesu da se kvalitet života unapredi, naš sagovornik objašnjava:

– Iskreno mislim da je doprinos umetnika izuzetan kada je kvalitet života u pitanju. Umetnost je ta važna nit koja spaja ljude i okuplja ih u zajedničkim, humanim ciljevima. Umetnost je za mene empatija.

Stefan Đoković je osnovne studije klavira završio u klasi prof. Maje Rajković, a master kod prof. Nenada Radića na FMU u Beogradu, gde je trenutno na završnoj godini doktorskih studija. Usavršavao se sa prof. Peterom Bitelom na Gildohl školi za muziku i dramu u Londonu. Prošle godine dobio je nagradu iz fonda „Olga Mihailović” za najperspektivnijeg studenta odseka za klavir, a ove godine nagradu fonda „Nevena Popović” za najveće umetničko dostignuće u 2021. godini.

– Svaki pedagog sa kojim sam se susretao tokom školovanja je ostavio trag i uticao na formiranje moje ličnosti, od svakog od njih sam naučio da je najvažnije biti čovek koji, ukoliko je blagosloven da ima talenat, ima i dužnost da mukotrpnim radom isti usavršava – ističe Stefan Đoković koji je završio i pevački odsek MŠ „Mokranjac” u Beogradu, u klasi Sanje Pljakić. Tokom svog vokalnog školovanja pobeđivao je na mnogim takmičenjima kao što su „Bruna Špiler”, Republičko takmičenje, „Nikola Cvejić”, „Lazar Jovanović”, „Amadeus festival”, a 2014. godine počinje osnovne studije opere na Gildhol školi za muziku i dramu u Londonu. Kao dobitnik nagrade „Christine Stone Scholarship”, započinje magistarske studije u Londonu na Konzervatorijumu za muziku i igru Triniti Laban. Učestvovao je na majstorskim kursevima izuzetnih operskih pevača i saradnika kao što su: Natalie Dessai, Ruth Falcon, Mignon Dunn, Joan Dorenman, Jaume Aragall, Christa Ludvig, Antonio Carangelo, Silvia Greenberg, Jurgen Hartifiel, Eteri Lamoris, Natela Nicoli, David Vestfall, Petar Dvorski, Snežana Brzaković... Nastupao je u ulozi Lenskog sa orkestrom Velške nacionalne opere. Debitovao je na resitalu u Karnegi holu u Njujorku 2017. i gostovao u mnogim drugim značajnim dvoranama.

Na pitanje kako usklađuje karijeru solo pevača sa pijanističkom naš sagovornik kaže:

– Bio bih neiskren ako bih odgovorio u maniru: ,,Za sve se nađe vremena, samo ako čovek želi i dobro se organizuje...”, jer je zapravo teško uskladiti karijere, koje samostalno angažuju celog čoveka. Mogu samo da postavim činjenice onako kako su se desile. Od srednje škole, jedan od tri smera koje sam završio, uz klavir i teoriju, bilo je solo pevanje. Kasnije sam postavio viši cilj, uz studiranje na postdiplomskim u Beogradu, odsek klavir, studirao sam u Londonu solo pevanje, na osnovnim i master studijama. Tada sam morao biti fizički prisutan u Britaniji, a putovao dva puta mesečno u Beograd zbog klavira. Dobijao sam uloge i uživao u tome, istina je. Ipak, postoji jedna konstanta: ne ide sve istim ritmom. Kada sam u nekom periodu puno posvećen klaviru, uspori se solo pevanje. Sada je ta faza.

Stefan Đoković je veoma kreativan. Na pitanje da li ima još afiniteta i na drugim umetničkim poljima i kakvi ga angažmani očekuju ubuduće, umetnik odgovara:

– Prepoznavanje talenata i rad na njima je jedna stvar, a zdrav razum, kontrola i usklađivanje, druga. Ne može se postići sve zajedno, ideja je napraviti dobar plan. Ponekad prećutim kada zagazim u neko novo polje, poput komponovanja, mada to radim od detinjstva i kažem sebi: „Neka se ovo zove hobi.”