Ibar kao Rubikon

Aleksandar Vučić je 2013. tvrdio da je čitava vlada bila za članstvo Kosova u UN, a da je on to uspeo da spreči. Deceniju kasnije, Vučić nagoveštava da je Srbija spremna da prihvati evropski koncept rešenja koji predviđa podizanje rampe za ulazak Kosova u sve međunarodne organizacije.

Srbija je pred sudbinskom odlukom: da li će nastaviti da živi u kosovskom zavetu, mitu koji je vremenom pretočen u politiku, ili će u danima kada je „pritisak na vrhuncu” preći Ibar kao da je Rubikon?

Da li će se, oslobođena kosovskih bukagija, odlučnije posvetiti Zapadu, kao svom davno proklamovanom geostrateškom opredeljenju, ili će dopustiti da je novi informbirovci u tome spreče i zemlju gurnu u bolnu izolaciju ili čvrst zagrljaj majčice Rusije?

Dovoljno je signala za zaključak da posle barem dve decenije najsloženiji i najduži konflikt zapadnog Balkana ulazi u završnicu. Vučić je posle „teškog, možda najtežeg” susreta sa diplomatskom kvintom Zapada predočio da je njegov prostor za manevar gotovo nepostojeći, da su čak male šanse da kupi više vremena.

Zapad je u okvirima nove platforme dijaloga Beograda i Prištine rasporedio pritiske odlučan da najneuralgičniju tačku regiona skine sa agende kako bi se u vreme ukrajinskog rata Evropa poravnala i kako bi se jedinstvena oduprla Rusiji. Brisel i Vašington sa „dozom hitnosti” daju do znanja da ne žele zamrznuti konflikt. Vučić je saglasan, što je nov signal da se rešenje približava.

Od Srbije se traži da omogući Kosovu ulazak u sve međunarodne organizacije, podrazumeva se i UN, iako se to eksplicitno ne spominje. To valjda podrazumeva i da uvaži teritorijalni integritet, nepovredive granice i državne simbole Kosova. Dve susedne zemlje. Što neće biti lako Vučiću koji za mnoge svoje izborne pobede može da zahvali sloganu „Kosovo je Srbija”. Sporazum bi bio potpisan do juna.

U slučaju odbijanja, Srbija bi bila odstranjena sa puta evropskih integracija, izgubila bi svoj davno definisani geostrateški smisao i lebdela bi u izolaciji. Ostala bi bez stranih investitora i brzo počela da tone u siromaštvo i beznađe rizikujući ozbiljne socijalne potrese. U „velike štete” ubrajalo bi se i ukidanje bezviznog režima sa EU što bi Srbiju vratilo u vremena karantina.

Istom odlučnošću Zapad insistira da Priština odustane od zahteva za međusobnim priznavanjem i da konačno ispuni obavezu iz Briselskog sporazuma o formiranju Zajednice srpskih opština koja bi obezbedila veću autonomiju srpske manjine. Što neće biti lako premijeru Albinu Kurtiju, koji je zbog ZSO organizovao bacanje suzavca u kosovskom parlamentu. Ukoliko odbije, bio bi označen kao krivac za neuspeh dijaloga, što bi moglo da označi kraj njegove političke karijere. Govori se da bi ZSO, sa ili bez Kurtija, bila formirana do aprila.

Šta god odlučio, Vučiću ne gine kajanje, ali on je sam tvorac svoje sudbine. Mogao bih sada esej da napišem o tome kako je ponavljao da „Srbija nikada...”. On i ešaloni drugih su suviše dugo karijeru gradili na sloganu „Kosovo je Srbija” da bi izbegli konfuziju koja ih čeka.

„Biće teško, zato sam uplašen”, priznaje Vučić. Biće teško i zemlji koja je decenijama učena da Srbiji nema života bez Kosova. Ali suviše je osetljivo vreme da bi se bavili prošlošću koja nas je dovela tu gde jesmo: na vetrometinu oluja koje duvaju sa Istoka i Zapada.

Čini se kao da je Vučić pripravan da sruši sopstveni legat.

Kako na to reaguje opozicioni svet srpske politike? Razočaravajuće. Bez elementarnog osećaja za složenost i ozbiljnost trenutka. Kosovo je par ekselans državno, a ne Vučićevo ili stranačko pitanje. Kosovo je alfa i omega srpske spoljne i unutrašnje politike.

Mogu kritičari da nastave da ga napadaju. Postoji barem 1001 razlog zbog kojeg mi se njegova vlast ne dopada, ali to svakako danas nije Kosovo. Zašto pod plaštom patriotizma i „svete srpske zemlje” ne dozvoljavaju da Srbija skine kosovske okove već je guraju u godine mučne izolacije?

Šta hoće desni kleronacionalisti ? Nastavak života u „balonu”, kako ih je opisao Vučić. Da li je ostatak opozicije svestan da priželjkuje Srbiju u srednjovekovlju? Što više teritorije, što više kopljanika. O čemu pričaju mineri sporazuma poput Vuka Jeremića i Borisa Tadića? Izdali su ideju sporazumnog rešenja kosovskog konflikta za koju su se nekada borili a sada su protiv. Od Vučića ne vide Srbiju. Šićardžijski računaju da će uloviti neki glas zbunjenih građana.

Dogovor bi bio istorijski. Teško da će biti boljeg predloga. Beograd bi otklonio najveći kamen spoticanja u odnosima sa Zapadom i otrgao se zavisnosti od Rusije koja je godinama unosno naplaćivala podršku „teritorijalnoj celovitosti” Srbije.

Vreme je da Srbija definiše svoje granice. Da teritorijalno manja postane politički snažnija i stabilnija. Da ekonomski ojača i prestane da sipa novac u kosovski bunar bez dna. Da postane svoja.

Takva Srbija imala bi važno mesto na geostrateškoj mapi Evrope. Dobila bi široku podršku i efikasnije bi mogla da pomogne zaštiti srpske manjine na Kosovu čiji se put integracija u kosovsko društvo dosad čas podržavao, čas ometao. Bilo bi lakše obezbediti srpske spomenike kulture i rešiti sporna pitanja imovine. Stotine hiljada ljudi sa obe strane poslednje iscrtane granice Evrope više ne bi bili taoci politika svojih populističkih lidera.

Koliko god bi Vučićeva odluka bila iznuđena i doneta u ćošku u koji je sateran, ona zaslužuje podršku. Pre nego što me neko optuži da sam se „prodao” baš kako Vučić „prodaje” Kosovo, bolje da ozbiljno razmisli u kakvom bi mraku provodio nastupajuće godine ako se odbaci najbolji plan koji je do sada ponuđen.

„Bili bi ekonomski i politički izgubljeni”, poručio je predsednik i počeo da okuplja front podrške odluci koja je nepopularna u većinskoj javnosti, pa i delu članstva njegove stranke. Pošto je vrag odneo šalu, prisetio se da ima i drugih koji bi trebalo da se pitaju kod donošenja važnih, ne preterujem istorijskih odluka. Najavio je konsultacije sa šefovima parlamentarnih grupa i nastavak razgovora u vladi. Opozicija bi barem trebalo da ga sasluša.

Znam da nije lako izbeći šok od naglog zaokreta i znam da će otpor kamufliran patriotizmom biti ozbiljan, ali pustimo Vučiću da nas izvede iz kosovskih trauma u koje nas je uveo. Krajnje je vreme da Srbi „vide nagu majku”, kako se narodski opisuje suočavanje sa bolnim istinama i stvarnošću. Tek posle toga prestali bi da živimo u iluzijama kosovske „reintegracije”.

Ne možemo da rešimo probleme koristeći isto razmišljanje kao kada smo ih stvarali, poručivao je Albert Ajnštajn.