Istorija opominje

Ukoliko je tekst „Osnovnog sporazuma” o Kosovu i Metohiji koji duže vreme kruži u medijima na albanskom, a od 20. januara i na društvenim mrežama, na srpskom, bar blizak autentičnom, može se reći da to nije sporazum, osim što se tako zove i ima članove, već ultimatum da Srbija u praksi (de fakto) prizna nasilnu secesiju svoje pokrajine. Tekst pripisan liderima dve najveće demokratije u Evropi Makronu, predsedniku Francuske i Šolcu, kancelaru Nemačke, kao autorima, predstavlja još jedno grubo kršenje Rezolucije SB UN 1244, osnovnih principa demokratskih međunarodnih odnosa, Povelje UN, Pariske povelje i Završnog dokumenta OEBS-a. Tekst inspirisan silom i veličinom, ponižava Srbiju i srpski narod nalažući da Srbija ispoštuje ravnopravnost, suverenitet, teritorijalni integritet i državne simbole tzv. Kosova i svih drugih država, osim svoj sopstveni suverenitet, teritorijalni integritet i svoje međunarodno priznate granice potvrđene od strane UN, OEBS-a, drugih MO (međunarodnih organizacija), kao i od specijalne Badinterove komisije.

Šolc–Makronov papir zahteva da se Srbija ne protivi članstvu tzv. Kosova u svim međunarodnim organizacijama, uključujući UN. Od Srbije se očekuje da sarađuje u razgrađivanju sopstvene celovitosti, sopstvenog ustavnog poretka i međunarodnog ugleda kako „slučaj Kosova” niko ne bi mogao da koristi kao presedan za jednostrane secesije. U prihvatanju ultimatuma od strane Srbije autori vide put da pet članica EU i pet članice NATO (Španija, Rumunija, Slovačka, Grčka i Kipar) priznaju tzv. Kosovo i da tako zaleče unutrašnje nejedinstvo u EU i NATO. Cilj je, takođe, da se na Srbiju kao žrtvu agresije NATO-a 1999. prevali sva odgovornost za žrtve, razaranja i posledice korišćenja oružja sa osiromašenim uranijumom. Konačno, da se Srbija uvrsti u „savez demokratija” uspostavljen da bude front protiv Rusije i Kine.

Takozvani predlog Šolca i Makrona pretvoren u inicijativu EU, koju podržavaju SAD, i najnovije aktivnosti „petorke” u Beogradu predstavljaju uzurpaciju i prejudiciranje prava i odluka SB UN kao jedinog organa za pitanja mira i bezbednosti, nipodaštavanje Rezolucije SB UN 1244 kao opšteobavezujućeg pravnog akta najviše snage, uvlačenje  Srbije kao miroljubive, vojno neutralne i nezavisne zemlje u globalnu konfrontaciju. Ovo bezobzirno, jednostrano i samovoljno ponašanje, osim što je antisrpsko, bremenito je nesagledivim posledicama.

Kosovo i Metohija nije zamrznuti konflikt kako se to tvrdi na Zapadu i ponavlja u Beogradu, niti se rešava ultimatumom Srbiji. Prihvatanjem ultimatuma ne spasavaju se ni mir ni bezbednost Srba u pokrajini. Tako se samo gomila konfliktni potencijal, podstiču drugi separatizmi, ponižava Srbija i srpski narod. Pravi uzrok i srž problema oko Kosova i Metohije je u geopolitici dominacije i ekspanzije vodećih sila Zapada na Istok. NATO svim silama nastoji da tzv. Kosovo i celu Srbiju, pretvori u odskočnu dasku za ekspanziju na Istok, da Srbiju okrene protiv Rusije. Taj problem se ne može rešiti prihvatanjem ultimatuma već insistiranjem na poštovanju Ustava, međunarodno priznatih granica Srbije i Rezolucije SB UN 1244. I kada bi prihvatila ultimatum Srbi na Kosovu i Metohiji će i dalje biti nebezbedni, oduzetu imovinu im niko neće vratiti, 250.000 proteranih Srba i drugih nealbanaca i dalje neće moći da ostvare pravo na slobodno i bezbedno vraćanje, srpska državna i društvena imovina ostale bi i dalje uzurpirane. Srbija treba da bude svesna da bi prihvatanje ultimatuma samo doprinelo ubrzanju opasnih trendova konfrontacije i eskalacije, kako u regionalnim, tako i u evropskim razmerama.

Eventualna saglasnost Srbije za članstvo tzv. Kosova u UN i druge MO značilo bi priznavanje njegovog međunarodno-pravnog subjektiviteta sa svim posledicama od eskalacije do stvaranja velike Albanije na račun državnih teritorija Srbije i više drugih balkanskih država. Ima li u Srbiji još ikoga ko bi poverovao u nove garancije i obećanja Zapada? Zar nas nije i Angela Merkel koliko juče upozorila da se klonimo njihovih garancija. Ili je naša lakovernost prešla u fazu bez granica.

Obećanja samouprave za Srbe, zajednice srpskih opština („po ustavu Kosova”, Šole), „formalizovanje statusa SPC” ni najmanje ne menjaju karakter Šolc–Makronovog (EU) ultimatuma, zato što je suština u zahtevu da Srbija faktički, a potom i formalnopravno, prizna nezavisnost tzv. Kosova, njegovo članstvo u UN i druge MO. Sve drugo je deo, manje ili više ubedljive, diplomatske kozmetike i taktike „čuvanja obraza” žrtve.

Istorija opominje da se mir, stabilnost i bolji život ne čuvaju prihvatanjem ultimatuma na štetu suvereniteta i teritorijalnog integriteta. I tzv. Minhenski sporazum iz 1938. o oduzimanju Sudetske pokrajine od Čehoslovačke, ultimatum rađen iza leđa Rusije, ondašnji lideri Nemačke, Francuske, Italije i Velike Britanije javno su predstavljali kao spasavanje mira u Evropi. Veoma je opasno što sadašnji lideri navedenih zemalja Zapada nisu svesni lekcija takve istorije.

Odnos prema Ustavu, Rezoluciji SB 1244, međunarodno priznatim granicama Srbije i međunarodnom pravu nisu stvar ultimatuma ili jednokratne pogodbe već odnosa prema opstanku Srbije kao stare evropske države i srpske nacije kao faktora mira, stabilnosti i napretka na Balkanu, u Evropi i svetu. Takav status i ugled Srbije potvrđuje i većina zemalja sveta, oko 2/3 stanovnika planete, koji nisu, niti žele da priznaju ilegalnu tvorevinu kao državu, uključujući i nemali broj zemalja koje su, na molbu Srbije, povukle svoja ranija priznanja ne plašeći se ultimativnih pritisaka Zapada da to ne čine.

Bivši šef diplomatije SR Jugoslavije