Važno je pobediti

Drevni olimpijski slogan „Važno je učestvovati” sve više gubi smisao i postaje prazna floskula. Danas, a to su pokazale upravo završene pekinške Olimpijske igre, pobeda, osvajanje medalje, posebno one najsjajnije, postaje imperativ. Oni koji se domognu trona pred milijardama posmatrača širom sveta postaju polubogovi, njima se podastiru „crveni tepisi”, oni se slave. Postaju nacionalne ikone, heroji modernog doba. Ostali su tu da budu dekor, da uveličaju slavlje i, potom, brzo odu u zaborav.

Olimpijske igre danas su poprište borbe nacija za sportsku dominaciju, koja nije samo pitanje nadmetanja ko će biti brži, jači, bolji. To je svojevrstan poligon za propagandu sistema vrednosti jedne zemlje. Zar besomučna borba za osvajanje što više medalja, po mogućnosti zlatnih, nije najbolji dokaz?

Posebno velike zemlje olimpijske igre vide kao priliku za potvrdu svoje dominacije u svetu. I tu se više ne biraju sredstva, pitanje na koji način i po koju cenu potisnuto je u drugi plan, važno je – pobediti. Ako si prvi, onda si i najveći, ako si, recimo, 45, kao zemlja malo vrediš, ostaju ti brige, analize nacionalnog neuspeha. Prava tragedija…

Olimpijske igre sve više postaju svojevrsna „holivudska predstava”, ne samo po veličanstvenim slikama ceremonija otvaranja i zatvaranja, gde se, opet, pokazuju neverovatna umeća ljudi i dostignuća savremene tehnike, već i po promociji pobednika.

Možda je najbolji primer osvajač osam zlatnih medalja u plivačkim takmičenjima Amerikanac Majkl Felps. Bitka za njegovo osmo zlato je dobijena, ali, po svemu, van bazena. Velikoj naciji je potrebno samopotvrđivanje, potreban joj je novi Rambo, novi terminator, Stalone, Švarceneger, bilo ko, ko će da pokaže „mi smo najbolji”, „nema nam ravna”.

Na drugoj strani, najmnogoljudnija nacija, organizator Igara, nije propustila priliku da ostvari nešto što se smatralo za nemoguće. Da za manje od decenije dostigne vrh čak i u sportovima koji se doskora uopšte nisu upražnjavali u Kini!

A gde su tu ostale nacije? Nekadašnje velesile, poput Nemačke, Finske, Francuske, Britanije, pa i Rusije, moraju se zadovoljiti „mrvicama” s olimpijske trpeze.

Čast brane zaista nadareni, poput pravog junaka ovih Igara Jamajčanina Jusijana Bolta, čoveka koji je prosto zbrisao plejadu američkih sprintera na svim kratkim atletskim distancama, uz to postavivši tri svetska rekorda koji će teško biti nadmašeni u skorijoj budućnosti. On je, uz isto tako neprikosnovene afričke dugoprugaše, nada ostalom svetu da se, ipak, može uhvatiti ukoštac s velikim nacijama, suprotstaviti im se i nadmašiti ih čak. Oni, u stvari, daju smisao savremenim nadmetanjima, bez njih bi to bile svetske izložbe unapred poznatih nacionalnih dostignuća, svakako onih najbogatijih i najmoćnijih.

Zbog toga je Bolt pravi kralj ovog sportskog vremena i niko drugi. On je i nada da se može ostvariti ono što se čini nemoguće.

I zbog toga više nije važno učestvovati, važno je pobediti.

Oni koji drugačije misle nalaze se ispod gore pomenutog 45. mesta…