Bronza u koferu prepunom problema

Od izveštača „Žurnala”

Peking, 25. avgusta – Vaterpolisti su na kraju, i pored svega, odradili svoj deo posla. Bronzana medalja u nikad jačoj konkurenciji s koferom punim problema je melem na relativno prosečna izdanja na olimpijskom turniru.

Kao što je i selektor Dejan Udovičić rekao igra sa dosta oscilacija koštala nas je još većeg uspeha:

– Tokom čitavog turnira smo se tražili. U tome nismo uvek uspevali, ali je na kraju dobro ispalo. Zacrtali smo kao cilj medalju. Uspeli smo da je jedini osvojimo na sva tri ovogodišnja takmičenja. Ne pamtim da je bilo napornije. Uigravali smo se i osvojili Svetsku ligu, u Malagi na poznat način izgubili u finalu na Evropskom prvenstvu i sada u Pekingu stigli do trećeg mesta. Moramo da budemo zadovoljni, ali daleko od toga da mislimo da je sve med i mleko. Naš vaterpolo čeka veliki posao.

Igre su zaista bile po principu toplo-hladno. Dve odlične utakmice (Španija i Crna Gora), dva debakla (Hrvatska i SAD u polufinalu), ono između oko proseka. Sa takvim izdanjem bronza je puna kapa.

U finalu su igrali zaista timovi koji su najviše pokazali. Mađari silno isnpirisani da zabeleže treći uzastopni trijumf. Jedan remi s Crnom Gorom, ostalo pobede. Amerikanci najprijatnije iznenađenje. Pobedili su i Hrvatsku i Srbiju.

– Na kraju je, ipak, sve bilo realno, – zaključak je Udovičića.

Igrači su, takođe, imali razloga za zadovoljstvo. Proslavili su bronzu na svoj način, dan proveli u šetnji, šopingu i uveče krenuli za Beograd. U odlučujućim mečevima igrali su bez četvorice standardnih igrača koji su počeli sezonu. Ikodinovića, Nikića, Šapića i Šefika iz dobro poznatih razloga.

– Imali smo sastanak. Bilo smo svesni situacije. Mi, stariji, hteli smo da mladima pomognemo da osvoje medalju. I naš je cilj bio da se oprostimo na takav način. Drago mi je što smo u tome uspeli, – ponavljao je legendarni kapiten Vladimir Vujasinović.

Kapiten je bio ona karika u lancu koja je protiv Crne Gore držala apsolutno sve pod kontrolom. Nijednog trenutka se nije gubila glava, čak ni kada je broj raspoloživih snaga zbog tri lične bio sveden na minimum.

– Uspeli smo i to je najvažnije, – rekao je Vujasinović.

Dejan Savić je svoju poslednju, 444.utakmicu za reprezentaciju odigrao najbolje. Postigao je dva pogotka koja su srušila snove evropskog prvaka. Šalio se na kraju da razmišlja o Londonu. Realnost je drugačija:

- Gotovo je. Drago mi je da se sve završilo na ovakav način. Više nismo mogli.

Pun pogodak selektora Udovičića je bio Slobodan Soro. S jednim slabim danom – protiv SAD (a ko ga tada nije imao) na najbolji način je zamenio Denisa Šefika. Bez obzira kakvi budu planovi našeg prvog golmana Srbija ima dvojicu izuzetnih čuvara mreže.

– Draga je medalja, posebno olimpijska. Ostaće žal zbog utakmice protiv Amerike, ali i to je sport, – rekao je Soro.

Vanja Udovičić je vukao, ponekad, u želji da uradi nešto još bolje, bio i brzoplet. Ali njegovo sazrevanje kao igrača još traje. Njegov gol protiv Španije potpuno je okrenuo situaciju u našu korist.

– Već sam dosadan, ali stalno tvrdim da smo mi sebi najteži protivnici. Ako se, da tako kažem, pobedimo problema nema. U suprotnom dešavaće nam se stvari kao protiv Hrvata i Amerikanaca, – komentar je Udovičića.

Duško Pijetlović je i po rečima Ratka Rudića potvrdio veliki napredak. S 12 golova je jedan od najefikasnijih centara.

Dobrim radom u narednom periodu mogao bi konačno da postane pravi naslednik Viktora Jelenića.

Ne treba zaboraviti konstantno dobre igre, ne samo u Pekingu, već tokom čitavog leta Aleksandra Ćirića. U odbrani kao i uvek: brz ,spretan, snažan... Ovoga puta mnogo angažovaniji u napadu, spreman da upotrebi pomalo zaboravljeni udarac.

– Kada se sve sagleda zadovoljan sam. Nisam od onih koji misle da je bronza cilj, ali kakva je bila situacija i uz to osvojit tri medalje za jedno leto, onda ne može da se bude razočaran.

Filipović i Prlainović su mnogo želeli, ali u pojedinim trenucima kao da su osećali strah da pokažu raskošan talenat. Meč protiv Crne Gore im je bio najbolji na turniru i jasno je da koliko sutra oni moraju da postanu još važniji šrafovi reprezentacije.

Šapić i Šefik su, na žalost, ostali zapamćeni više po međusobnom obračunu i o tome će se izjasniti odgovorni u VSS.

Gocić, Rađen i Peković su dali sve od sebe, borbenost nije izostajala. I oni su, međutim, bili razapeti između želja i trenutnih mogućnosti.

Pred VSS je sada ozbiljan zadatak. Potpuna analiza stvari, ne samo incidenta. Hoće li Sovrović zbog drugih obaveza ostati na mestu predsednika, kakva će biti kadrovska struktura, hoće li se jačati stručni kadar u kompletnom savezu?

Vaterpolo u Srbiji nema ljude, klubove, veći broj potrebnih trenera. O bazenima da i ne govorimo. Ima samo medalje reprezentacije, ali od njih ne može večito da se živi.

Ako uz Vujasinovića, Savića i Ikodinovića nacionalna selekcija ostane bez još nekog asa bio bi to teško nadoknadiv udarac. Već sam odlazak velike trojke je ogroman hendikep, jer u ovom trenutku ne postoje adekvatna rešenja. Postoji samo rad, ogroman u svakom pogledu.

Ako su velikani našeg vaterpola ono što znaju uglavno kreirali na čuvenim pripremama u Majdanpeku 1997. onda bi morao i Dejan Udovičić da traži svoj tim za svoj Majdanpek. Naravno uz želju da svi drugi segmenti budu bolji nego danas, odnosno da se pred državom stanje u vaterpolu predstavi kao ozbiljan problem.

Potpuno je jasno da za igrače koji napuštaju reprezentaciju (Vujasinović i Savić) ili koji su završili karijeru (Ikodinović) moraju da se pronađu adekvatna mesta u organizaciji. Istina Vujasinović je vezan za igre u Partizanu, Savić u ruskoj Sintezi, a Ikodinović će imati dugotrajnu, ali, uvereni smo, uspešnu terapiju.

Vujasinović je najbliži funkciji u savezu. Da li direktorska, da li stručna, drugo je pitanje. Po nekim najavama bi mogao da preuzme i funkciju predsednika Stručnog saveta i da uz saradnju s timom koji izabere krene u revitalizaciju vaterpola. Ogroman posao, ali uvek je bio ozbiljan, radan, gladan pobeda. To nam sada treba.

Ako se opredeli za nešto drugo treba odmah da mu se izađe u susret. Jer njegov ugled kao igrača mora sada da se potvrdi i ugledom sportskog radnika, a kada se čuje da je neko i nešto u savezu, onda ni drugima neće biti svejedno.

Pojedine zemlje, pre svih Crna Gora, imaju ozbiljne namere da angažuju reprezentativce iz drugih zemalja da bi još više ojačali svoje ionako jake pozicije. Imaju novac, jake klubove i to nija ništa neobično.

Zbog slabosti u srpskom vaterpolu u smislu jakih klubova i takmičenja na meti su baš naši igrači. Još ranije je u nekim kombinacijama bio Šefik, a sada je rukavica bačena svima koji bi mogli da budu zainteresovani.

Takav potez sportskih rivala je razumljiv, ali isto tako mora da izazove i određeni odbrambeni mehanizam srpskog saveza. Jer reprezentativci su u ovom trenutku, a tako je, na žalost, dugi niz godina jedina vrhunska vrednost VSS. Ukoliko ne vide da se nešto menja nabolje zašto bi se odrekli ponuda iz drugih zemalja, posebno kada imaju određenu težinu i u novcu i u nepokretnoj imovini.

------------------------------------------------------------------- 

Mrlja s prilozima od tuče

Obračun stubova reprezentacije Šapića i Šefika otvorio niz umesnih i neumesnih pitanja, ali VSS u svakom slučaju mora da odgovori na njih

Od izveštača „Žurnala”

Peking, 25. avgusta – Naravno da tuča između Šefika i Šapića nije mogla da se sakrije. Ovaj potez izazvao je niz informacija o katastrofalnim odnosima u reprezentaciji, brojnim incidentima u ranijem periodu, podeli na klanove. Pominju se Vujasinović i Šapić kao vođe suprotnih tabora.

Atmosfera u ekipi je godinama ista. Nekada su se više družili jedni, nekada drugi. Mladalačke sujete, drugačiji pogledi su nervozu nekada dizali do neverovatnih granica. Rezultati su, međutim, pokazivali suprotno. Upravo ove godine su Šapić i Vujasinović stalno bili zajedno željni uspeha.

O tome kako će se poslednji sukob odraziti na budućnost reprezentacije neka razmišljaju odgovorni u savezu i selektor Udovičić. Mrlja je ogromna, a kada se incidentu počnu još stavljati prilozi onda dobija neverovatne razmere.

Nespretno saopštenje je izazvalo i štetu i podsmeh. Umesto da je odmah suspendovalo učesnike, poslalo ih kući, izmišljene su stepenice koje nisu donele dobro nijednom od dvojice asova.

Priznao je to i Sovrović, indirektno i Šapić i Šefik koji su, istina nezvanično, rekli da se sve dogodilo i da će o tome pričati kada bude bilo vreme. Međutim, svoje mišljenje imaju i ostali igrači koje će, sigurno, selektor i rukovodstvo morati da saslušaju.

Incident ovakve vrste nije karakterističan za vaterpoliste. Bilo ih je u drugim sportovima, ali iza zatvorenih vrata. Sada je bilo sve javno pred očima naših sportista koji su sa prozora gledali šta se događa.

Šteta je učinjena. Ne sme da bude sakrivena, za nju mora da se plati. Kako ,koliko i na koji način neka o tome rešavaju u VSS.

– Dogodilo se kako je napisano. O tome ćemo javno da razgovaramo, ali da proslavimo medalju, – poručio je preko medija Šapić.

Denis Šefik takođe nije bio oran za priču:

– Moralo je da se dogodi, – samo je neslužbeno rekao.

Sovrović je bio diplomata:

– Ne bežimo od problema, ali nemojte da žurimo. Vrlo brzo ćemo o svemu da razgovaramo, možda tokom nedelje.

Postoje disciplinski pravilnici i treba da se primene. Ne samo zbog ružnog događaja, već i zbog budućih dešavanja.