Godine koje su pojeli bregzitovci

Neko je lepo primetio da Velika Britanija pokušava da pronađe put kroz bregzit duže nego što je vodila Drugi svetski rat ali sa manje smisla za pravac i nacionalnu misiju. Zaista gde je, šest godina nakon referenduma i tri nakon što je Ujedinjeno Kraljevstvo napustilo Evropsku uniju, Britancima obećano zlatno doba? Kako su, umesto nacionalnog preporoda, Ostrvljani ušli u, reklo bi se, doba kajanja i traganja?

Poslednjeg dana januara navršiće se tri godine kako je tadašnja premijerka Tereza Mej potpisala dokument kojim su zvanično izašli iz carinske unije, što je čin koji su perjanici bregzita pozdravili pokličima da kreću u novo doba, eru revitalizacije. Međutim, danas izostaje slavlje povodom nacionalne obnove dok među vladajućim torijevcima redove pune oni koji, poput gradonačelnika Londona, pričaju otvoreno da su pogrešili. On ni tada nije podržavao ovu struju ali jeste Aleks Hikman, poslovni savetnik u Dauning stritu tokom mandata Borisa Džonsona, koji je rekao da promotori opcije izlaska iz unije (uključujući i njega) moraju priznati da bregzit ne funkcioniše. Ankete kažu da većini ljudi nije jasno čemu ovaj proces zapravo služi, te da oni koji se sada kaju nadmašuju duplo one druge (23. juna 2016. Velika Britanija je u odnosu 52 odsto prema 48 odsto glasala za izlazak iz EU). Osim što je prošlo dve godine kako ne pripadaju jedinstvenom tržištu (prva godina bila je tranziciona), navršava se i 50 godina od ulaska Britanije u tadašnju Evropsku ekonomsku zajednicu, današnju EU.

Iako su Britanci napustili EU pod obostrano dogovorenim uslovima, uz sporazum o trgovini i budućim vezama, zemlja se i dalje u odnosima bori s Briselom, dok na domaćem terenu preživljava političku paralizu.

Godišnjica, umesto radosti, donosi gorda sećanja, prvenstveno na barjaktare Najdžela Faraža i Borisa Džonsona, kojeg kritičari nazivaju Kaligula. Sećaju se kako se kleo u kampanji da je samo potrebno da novac koji daju EU bude preusmeren u Nacionalni zdravstveni sistem da bi se transformisao u zdravstvenu uslugu na kojoj će im svet zavideti. Sistem koji je sada u kolapsu, pod štrajkovima zdravstvenih radnika koji krpe kraj s krajem platama koje je pojela dvocifrena inflacija. Obećavali su da će vratiti kontrolu nad svojim granicama koje pucaju pod nekontrolisanom migracijom. Džonson je obećavao da će ekonomija izgledati poput lava koji se oslobodio okova. Velika Britanija je danas jedina članice G7 s ekonomijom manjom nego pre pandemije virusa korona. Rečiti Džonson govorio je o „Globalnoj Britaniji” s fantastičnim izvoznim mogućnostima. Privreda sada oseća patnju na koju su ekonomski znalci upozoravali da će se desiti po istupanju iz carinske unije. Kredibilne studije ukazivale su da će s razlazom doći nove prepreke prosperitetu – uz pogoršanje postojećih problema. Ne treba bežati od krivaca – pandemije i rata u Ukrajini ali ni od činjenice da im trgovina beleži slabiji oporavak od globalnog pada izazvanog kovidom, a da je inflatorni skok veći nego u drugim zemljama. Ne treba zaboraviti ni manjak investicija i radne snage u ključnim sektorima.

„Ništa navedeno u brošuri za bregzit nije preživelo kontakt sa stvarnošću”, rekao je nedavno Endru Ravenslej, nagrađivani politički komentator „Observera”. Tako stvari vide i mnogi bregzitovci u vlasti. ali nemaju komociju da govore poput Ravensleja jer su u vladi koju i dalje vode oni koji su ovu opciju gurali. Umesto toga zvuče, kako je ovaj komentator zapazio, poput ultralevičara koji kažu da je marksizam diskreditovan kao metod jer ga niko nije pravilno primenio.
Dejvid Kameron nije ni pokušao da ga primeni. Tereza Mej je pojela tri godine jureći sopstveni rep. Boris Džonson je servirao priču da ima najbolji mogući dogovor sa Briselom, a potom je odbacio sporazum koji je potpisao sa unijom. Elizabet Tras je… dobro, Liz Tras se ne računa. A Riši Sunak? On će potpisati drakonske zakone kojima će ugušiti pravo na štrajk i pravo na azil i tako će „rešiti” probleme u zdravstvenom sistemu i na granicama...