Poljska gleda preko Atlantika

Evropa i SAD spremni su na eventualnu podelu Ukrajine, prenose mediji. Sadašnji međunarodni poredak, kao relikt Drugog svetskog rata, uveliko je prevaziđen i činjenica je da svet ka kojem se neumoljivo krećemo neće baš mnogo ličiti na ono čemu smo svedočili u proteklih osam decenija. Ukrajina se u celoj priči našla ne svojom krivicom, i samo je jedno od ratnih žarišta uspostavljenih voljom moćnika iz vremena koje je uveliko na izmaku.

Pokušaj Rusije da tzv. specijalnom operacijom u Ukrajini obezbedi autonomiju Donjecke, Luganske, Zaporoške i Hersonske oblasti, koje su većinski naseljene ruskim življem, već mesecima nije glavni uzrok glavobolje koja muči vlast u Kijevu. Broj onih koji bi da iskoriste nevolje druge po veličini evropske države sve je veći.

Poljska je svakako među prvima na toj liniji. A kakva sudbina, sa te strane, očekuje Ukrajinu možda najbolje oslikava nekoliko sledećih činjenica: U pojedinim prodavnicama na zapadu bivše sovjetske republike već su se pojavili cenovnici i u ukrajinskim grivnama, i u poljskim zlotima. Dvojezični natpisi sve su prisutniji na ulicama pojedinih tamošnjih gradova, a na poljskoj televiziji i u štampanim medijima bez ustezanja se prikazuju geografske karte na kojima su granice između dve države uveliko pomerene na štetu Ukrajine.

Dodajmo i ne malo važan podatak da pojedina poljska borbena oruđa isporučena proteklih meseci ukrajinskoj vojsci opslužuje, isključivo, ljudstvo poslato iz Varšave. Mnogi najavljuju i jačanje poljske armije za novih oko 200.000 ljudi, čiji zadatak, međutim, ne bi bio da brane zemlju Zelenskog od napada ruske vojske. Naprotiv, trebalo bi i sami da imaju ulogu – okupacione armije.

Poljska kao da je sebi zacrtala specifičan put u budućnost. Pre svega, da u nekom obliku postane pridružena članica Sjedinjenih Američkih Država. Politika koju vode aktuelne vlasti u Varšavi, spoljna i unutrašnja, sve više se prilagođava uzoru sa druge strane Atlantika, a sve manje podseća na ono što je ova zemlja tokom istorije značila za Evropu u duhovnom, društvenom, kulturnom i svakom drugom pogledu.

U tom „mentalnom prelasku preko okeana” neke stvari ipak nisu zapostavljene. Reč je, naravno, o želji da se obnovi veličina nekadašnje Poljske imperije, teritorijalna, politička, vojna... „Tako treba! Uskoro ćemo povratiti svoje zemlje!”, širi se poklič. „Američki put” mnogi u tom smislu vide kao najprimereniji sadašnjem trenutku i okolnostima.

Snovi o povratku Lavova, Ivano-Frankovska i drugih gradova na zapadu Ukrajine pod poljsku nadležnost ne potiču od nedavno. Prve takve pretenzije iskazane su još 1991, ali razbijanje SSSR-a bilo je u to vreme previše veliki globalni događaj da bi na Zapadu imali hrabrosti da idu i korak dalje. Mnogo šta je bilo nejasno i niko nije mogao ni da nasluti eventualne posledice oštrijeg angažovanja po tom pitanju.

Takođe, u trenutku sticanja nove nezavisnosti, Poljska nije ni ekonomski ni vojno bila sposobna da se upusti u neki veći sukob ili da bilo kome diktira svoje političke uslove. Sada su okolnosti mnogo drugačije, vođeni euforijom ukrajinskog rata u Varšavi su došli do zaključka da je nastupio čas kada bi svoje teritorijalne zahteve mogli da istaknu na mnogo oštriji način. I, naravno, uz punu podršku SAD.

Sve se svodi na pokušaj da se između, takozvanog, Zapada i Istoka (oličenog prevashodno u Rusiji) podigne novi zid koji bi onemogućio da zemlje koje su u usponu (Kina, Indija, Pakistan, Iran...) na globalnom planu zauzmu pozicije koje su do sada čvrsto držale zemlje Evrope i SAD. Naravno, ovaj proces je nemoguće zaustaviti, ali prilagođavanje novim okolnostima traži vreme. Pogotovo za taj „stari” deo sveta koji je utonuo u blaženosti liberalnog kapitalizma, a koji se pokazao kao neprimeren novom tehnološkom dobu. Rusija se, zahvaljujući istorijskom iskustvu, u ovom trenutku pokazala kao najpogodnija meta.

Prema pisanju poljskog „Nezavisnog političkog časopisa” („Niezależny dziennik polityczny”), još od okončanja Drugog svetskog rata ova zemlja je nastojala da se izvuče iz situacije u koju je tada zapala. Do pada Istočnog bloka, politika Varšave vođena je, u velikoj meri, iz Moskve. Istočni deo Nemačke, Ukrajina... takođe su bili pod šapom Rusije. Tražiti povratak istorijskih teritorija u takvim okolnostima bilo je bespredmetno, pa i neproduktivno. Uostalom, i sama Poljska je od Nemačke u vidu reparacija dobila nemali deo teritorije.

Ali danas politiku Varšave kroje na drugom kraju sveta, u Vašingtonu i Briselu, i želja za povratkom na „istočne granice” (delovi Ukrajine, Belorusije i Litvanije) polako se pretvara u – mit. Kao i nedavni zahtevi da današnja Nemačka Poljskoj isplati štetu iz Drugog svetskog rata vrednu čak 1,32 triliona rajhsmaraka.