Uzbrdo ili nizbrdo

Prijatno jutro sa ponekom kapi kiše vodilo me je na mesto sastanka odakle ćemo se prevesti do početka planinarske staze. Ovo je bio moj prvi izlet sa “Planinarima Severne Obale" (planinarskim društvom iz Vankuvera u Britanskoj Kolumbiji, u Kanadi).
Na izlet je pošlo dvadesetak planinara. Prvo iznenađenje bilo je vezano za njihove godine. Sigurno dve trećine grupe bili su između 50 i 65 godina ( ja sam u drugoj polovini 40-ih) a zvanični vođa izleta izgledao je daleko iskusniji od svih učesnika. Da bi se sačuvala okolina i uštedela neka para, organizovali smo se tako da se na početak planinarenja doveze samo onoliko automobila koliko je bilo potrebno da se svi prevezemo, a za povratak je planirano da svako da određenu sumu novca vozaču za benzin, i naravno vodi računa da mu ne isprlja auto prljavim patikama („obavezno poneti rezervnu obuću i kesu za prljavu obuću“).

Posle nepunog sata vožnje po autoputu, nastavili smo prašnjavim seoskim putem još 20-ak minuta i parkirali se.

Vođa je ukratko objasnio prvi deo staze, do planinskog jezera gde je i pauza za ručak i plivanje, po želji. Pitao je ko je dobrovoljac da bude poslednji – i zaključio da svi ostali idu između njega i poslednjeg – nema izdvajanja. Oblaci su se savim razbili, sunce se popelo visoko i svi smo jedva čekali da se malo rashladimo u prvim zagrljajima šume. Pomenuta “blaga uzbrdica” i nije bilo tako blaga i već posle celih pet minuta, sa oko pet kilograma tereta u rancu, iskreno sam se postidela svojih misli kako moji saputnici nisu u kondiciji i kako imaju dosta godina za ovakve šetnje. Izgledalo je da im je svima lakše nego meni. Bila sam u sredini grupe i trudila se da pratim svaku stopu živahne penzionerke ispred mene jer – zaključila sam – sigurno iz iskustva zna kako je najbolje skratiti put, gde zagaziti.

(/slika2)Prvi deo uspona hodali smo po nabacanom kamenju presahlog potoka. Po “stazi” bilo je dosta suvih i poleglih grančica drveća, na nekim mestima palih stabala tako da smo morali ili da ih preskočimo ili da se podvučemo ispod. Zeleno šipražje koje je uporno tuklo i grebalo po nogama prekrivalo je dobar deo staze. Ipak smo znali da smo na pravom putu jer je svakih 30-50m bio narandžasti krug utisnut u drvo. Svuda okolo bilo je vitko drvece. Znam da u Kanadi raste oko 10-ak vrsta jela, i ne znam koliko vrsta čempresa, borova, smreke i drugog drveća ali molim da mi oproste stručnjaci za šume što nisam sigurna koja od njihe je baš pravila odličan hlad. Predpostavljam da je razlika temperature u šumi i van nje bila možda i više od 5 stepeni. Bilo je dosta uspravnog posušenog drveća sasvim obraslog u neku vrstu mahovine koja se toliko utopila u grane da je izgledala kao živi deo drveća. Vidljivost je bila kao u rađanje dana ili kasni suton leti. Na nekim mestima sunce je malo dublje probijalo pa su nam trebale i naočare za sunce. Mirisalo mi je na prezrele kupine. Kasnije sam naučila da je to iluzija mirisa suncem spaljenih jelinih i borovih iglica.

Uz veliki napor pela sam se ka vrhu radosno iščekujući spuštanje. Vrlo kratko smo hodali po ravnom terenu, tako da nije bilo vremena za uživanje u ambijentu. Kad smo krenuli dole, shvatila sam da je penjanje neuporedivo lakše. Za hodanje uzbrdo trebaju snaga i upornost koja dolaze saznanjem da se ide prema cilju i da cilj donosi olakšanje kao nagradu. Istovremeno imaš veću kontrolu i stabilnost. Ali kad pođe nizbrdo treba ti velika veština da ostaneš na nogama, održiš ravnotežu, da ne padneš, a iako padneš da se ne povrediš...

U trenu mi je kroz glavu prošlo mojih trinaest godina u Kanadi i pomislila sam kako ova planinarska staza neverovatno liči na njih. Malo uzbrdo, više i teže nizbrdo i stvarno najmanje po ravnom hodala sam i grabila. Bez putokaza. Ljudi oko mene, ko drveće oko opisane staze. Neki veliki, odvažni i u isto vreme me ne primećuju ali ipak mi daju hladovinu na tom putu. Dosta malih i manjih a ono najmanje šipražje me je najviše grebalo i smetalo mi. Nisam se obazirala – išla sam po životnom putu kao i ovde po jednoj kanadskoj šumi jednog toplog kanadskog leta.

Želela sam da ovo planinarenje završim „u komadu“, da se ne povredim, da bih mogla da radim. Istovremno sam osećala veliko zadovoljstvo da ipak imam kontrolu nad sopstvenim koracima. A kada smo stigli do jezera....bilo je bajkovito – okruženo visokim planinskim vrhovima napola prekrivenim snegom. Netaknuta priroda. Vredelo je svakog trenutka straha i kapi znoja. Povratak ka automobilu je bio vrlo sličan putu kojim smo došli. Pred kraj puta – posle višečasovnog hodanja, kad više ne osećaš da li te bole butine ili stopala ili svaki mišić svakog dela tela, počneš da hodaš po inerciji i svejedno ti je da li je uzbrdo ili nizbdo jer – u jedno si siguran, bez obzira na bolove i uspon ili pad terena – kad tad ćeš završiti današnje planinarenje…

Sledećeg vikenda je nova staza na programu. Ko želi, može sa mnom…