Januarski janus

Borba za duše TV gledalaca se nastavila i u prošlom mesecu. Jedna strana je prestala da satanizuje Evropu i sad, iako suprotstavljene, duvaju u istu tikvu: Nema nam života bez Evrope. I kako sada da odlučimo kad nemamo dve opcije. U stvari, imamo dve iste. Kao onaj Buridanov  nesrećnik, što je umro od gladi.

E sad, ima i treće opcije – druga strana zavese. Putin ili Bajden, pitanje je sad. Bajden je rođen usred rata (Drugog svetskog), a Putin usred  hladnog rata. Znači, podznaci su im bog Mars. A mi kao da smo pali sa tog boga. Uostalom, odlučiće narod. Na ovaj ili onaj način.

Odlučio bi narod da ga stalno ne zbunjuju. Oni ljudi što žive u televizoru, takozvani dežurni analitičari, upadaju u kontradikciju, koju su sami iskopali. Gledam, onomad, jednu sa „nacionalističkom” frekvencijom, burna debata o apelu  kosovskim Albancima da ne kupuju srpsku robu. I svi su se složili da je sramno, da nije civilizacijski, da ne vodi ničem dobrom... Sutradan, isti ti analitičari pokazuju fotografiju  neke opozicione grupice za stolom i sa flašom hrvatske vode „jana”. Ne bih mogao da nabrojim  sve uvrede izrečene o izdajnicima, pomanjkanju patriotizma, stranim plaćenicima... Da li je to bilo „civilizacijski”?

Ide februar i imamo dva-tri dana manje za odlučivanje o Kosovu, a opet ne možemo preko kolena, pogotovo što ne znamo o čemu odlučujemo i šta tamo piše. U svakom slučaju, moramo da budemo jedinstveni, što poslednja dešavanja i pokazuju: Đilas više nije „lopovčina” nego gospodin Đilas, Orlić  ćuti dok drugi govore, predsednik više ne preslišava novinare...

Jedino me brine da ako se Srbi slože, to više ne bi bili Srbi.

Da  nam nije Novaka...

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista