O modelu ekonomskog razvoja

Ovih dana pažnju javnosti privukla su dva značajna privredno-naučna projekta. Prvi je u vezi s organizacijom „Bio4” kampusa u beogradskom naselju Kumodraž, gde će na kraju izgradnje biti zauzeto 25 hektara zemljišta. U šest fakulteta i devet instituta biće koncentrisana naučna istraživanja iz oblasti biotehnologija. Predviđa se i prostor za naučnotehnološki park s proizvodnim preduzećima za direktnu primenu rezultata istraživanja. U praksi, ceo sistem zaposliće mnogo mladih stručnjaka.

Drugi značajan projekat je tehnološki centar američkog proizvođača električnih vozila „Rivijan”, što su državni organi ocenili kao dolazak vrhunskog investitora koji će u naredne dve godine imati 500 zaposlenih stručnjaka u tehnološkim centrima u Beogradu i Novom Sadu.

Ova dva projekta ponovo otvaraju pitanja koja se odnose na model ekonomskog razvoja zemlje usmeren ka stvaranju racionalne strukture privrede. „Bio4” kampus, kao državna investicija, s brojnim domaćim istraživačima, plasiraće rezultate svojih istraživanja privredi kao značajnu domaću naučno-tehničku vrednost. Na taj način državi se višestruko vraćaju uložena sredstva. U slučaju „Rivijan” naši visokovredni stručnjaci takođe će raditi na značajnim tehničkim rešenjima i za to će biti nagrađeni natprosečnim platama, ali prava vrednost njihovog stvaralaštva ide strancima, a troškove njihovog školovanja snosila je naša država.

Ovaj primer angažovanja naših stručnjaka podsetio me je na priču ruskih naučnika iz nekada zatvorenog grada-instituta Akademgoroda kod Novosibirska. Iz Instituta za fiziku, u kojem sam bio 1994. godine, vrhunski stručnjaci za bazno računarstvo otišli su u Ameriku tokom transformacije ruskog društva. Posle dve-tri godine Amerikanci su utvrdili da im je jeftinije da ruske naučnike angažuju u samom Akademgorodu prema preciziranim projektnim zadacima. Ruski naučnici su smatrali da je znanje stečeno u sjajno opremljenim laboratorijama godinama odlazilo u Ameriku za male pare.

Sve su potrebnije stručne rasprave o modelima ekonomskog razvoja za koje se zalažu brojni stručnjaci iz oblasti privrede i nauke. Dostizanje racionalnih proporcija u privredi koje omogućuju održiv i samodovoljan sistem ne može se postići samo stranim investicijama. Primer iz Čačka je vrlo ilustrativan. Na prostoru bivšeg hipodroma u Preljini, na poslednjoj lepoj čačanskoj livadi, izgrađena je nemačka fabrika „Forverk”, uz sve pogodnosti koje obezbeđuje Vlada Srbije. Fabrika zapošljava više od 400 radnika na poslovima koji ne traže posebno znanje i kreativnost. Istovremeno, u Čačku je privatizovana pa je zatim otišla u stečaj fabrika „Cer”, u kojoj je 1987. godine, samo u inženjeringu, bilo 220 zaposlenih, od kojih su 170 bili inženjeri, tehničari i ekonomisti angažovani u širokom dijapazonu tehničkih zahteva. Pored njih, u proizvodnim pogonima bilo je nekoliko stotina sjajnih majstora raznih specijalnosti. Kada su u vreme sankcija i kasnije u privatizacijama zaustavljene sve naše fabrike, brojni stručnjaci „Cera” nastavili su rad u malim radionicama rešavajući tekuće tehničke probleme društva u novim kriznim uslovima.

U sličnim kriznim situacijama, koje mogu nastati, radnici „Forverka” i sličnih stranih fabrika ne bi svojim znanjem i kreativnošću rešili nijedan privredni problem, već bi bili teret države. Za brojne komplekse tehnoloških vrednosti naših fabrika trebalo je naći organizacione modele daljeg rada ne prepuštajući ih divljoj privatizaciji po metodu nepoznatom naučnoj organizaciji rada.

Miloš Urošević,
Čačak