Šumska kruška i pakujac

Divlja kruška (Pyrus pyraster) jeste listopadno drvo visine do 20 metara, široke piramidalne guste krošnje i kratkog, dosta pravog masivnog debla. Kora je oko dva santimetra debela, tamnosiva, kod mladog stabla glatka, a kod starijeg duboko ispucala. Pupovi divlje kruške su dosta sitni, pokriveni tamnim ljuspama, kratkorasti, završavaju se jednim pupoljkom dok se vrhovi dugorasta redovno završavaju jakim trnom. Listovi su oko osam santimetara dugački, na licu tamnozeleni i sjajni, na naličju svetliji, po rubu talasasto naborani i sitno testerasti, jajasto eliptični, zašiljeni na vrhu. Nalaze se na dugim tankim peteljkama. Cvetovi su hermafroditni, nalaze se u skupnim cvastima ili su pojedinačni, bele boje, dok prašnici imaju crvene krajeve. Cveta od aprila do maja.

Plod je zbirni, jezgričast, sastoji se iz debelog mesnatog cvetišta, koje obiluje zadebljanim kamenim ćelijama, okruglast (kruškolik, žućkastozelen). Zri u oktobru. Seme je crno, sjajno, pljosnato. Divlja kruška se razmnožava semenom.

Ova biljka je jednodomna, spororastuća vrsta šumskog voća. Doživi starost i do 150 godina. Nalazi se najčešće u listopadnim šumama, počev od ravnica do planinskog pojasa. Retko se penje iznad 1000 m nadmorske visine. Budući da je dosta otporna prema suši i mrazu, koristi se u voćarstvu kao podloga za kalemljenje plemenitih sorti krušaka. Iz semena divlje kruške se proizvodi podloga za integralnu voćarsku proizvodnju.

Mladi listovi divlje kruške pospešuju izlučivanje peska i kamenca iz mokraćnih kanala. Plod divlje kruške ima hranljiva i lekovita svojstva. Sveži plodovi divlje kruške sadrže u proseku oko 24 odsto vode, tri–trinaest odsto šećera, 0,2 odsto uglavnom jabučne kiseline, 0,4 odsto belančevine, 0,3 odsto masti, 3,5 odsto pektina, 2,5 odsto nesvarljivih materija. Sadrži vitamine A i Ce, minerale: kalijum, fosfor, magnezijum i kalcijum. U ljudskoj ishrani zreo plod se koristi za rakiju, marmeladu, džemove. U narodnoj medicini plod kruške se upotrebljava za voćni čaj protiv kašlja, upala, promuklosti. Povoljno deluje na sluznicu creva.

                                                             *  *  *

(/slika2)Pakujac je zeljasta biljka vrlo zanimljivog cveta. Pripada porodici Ranunculaceae (žabnjaci) koja obuhvata oko 70 vrsta. Aquilegia vulgaris (pakujac obični) jeste samonikla vrsta. Nalazi se u šumama, na planinskim proplancima i kamenjarima. Ime joj verovatno potiče od latinske reče aquila, što znači orao, jer cvet podseća na orlove kandže. Pakujac raste do 90 santimetara visine. Donji listovi formiraju rozetu iz koje izlazi cvetna stabljika na kojoj se nalaze nepravilno raspoređeni listovi. Cveta zvonolikim visećim cvetovima promera 3–5 santimetara, u prirodi je plave boje, ali boje ovih vrsta mogu biti bela, žuta, ružičasta, crvena ili ljubičasta. Ova biljka nema posebne zahteve za stanište iako joj najbolje odgovara polusenka. Voli vlažno, dobro drenirano humusno tlo. Lako se razmnožava semenom u proleće.