Kontinuitet dvostruke igre

Izjava predsednika Republike Hrvatske Zorana Milanovića, u Petrinji, 30. januara ove godine, sigurno nije lansirana da bi zagrejala srpska srca ni da bi Srbi, makar na trenutak,  gustirali ili seirili. 

Milanović je, u svom osebujnom retoričkom stilu, ubrzanim diktatom, saopštio svoj pravnički i politički stav o Kosovu i Metohiji, odnosno notornu, ali za fariseje „bogohulnu” istinu da je „Kosovo” (Kosmet) „uzeto”, „anektirano” i „oteto” od Srbije i da je time „srušen koncept” međunarodnog prava.

„To smo uradili mi (Hrvatska) i međunarodna zajednica”, rekao je.

Bio je to, u već dugačkom nizu, samo jedan od Milanovićevih ispada, najnoviji otklon od politički  i vojnički monolitnog i propagandno čoporativnog angažmana „kolektivnog Zapada” (izuzimajući Viktora Orbana) u apokaliptičnom ukrajinskom krvarenju.

Otimačina Kosmeta, radioaktivnim, političkim i diplomatskim činodejstvovanjem, to rašivanje krunskih regula ineternacionalnog državno-pravnog poretka, na Zapadu je predstavljeno kao „presedan bez presedana”, dakle kao ekskluzivna operacija koja se nikad ranije nije desila niti će se, ubuduće, bilo ko moći pozivati na nju (otimačinu) kao na svoje legitimno pravo.

Koga je briga što je taj rezon elementarna oštroumna ludost (oksimoron).

Ustoličenje te, od Srbije otete pokrajine  u državu je jednokratni čin, međunarodnopravna fatamorgana, zaleđena u izolovanom trenutku vremena. Tako konstruisano „Kosovo” postaje nekakav Tiski cvet globalističke juristike, država sa posebnim potrebama.

Sve su to jasne implikacije Milanovićevog stava.

Zašto hrvatski predsednik talasa unutar zapadnjačke političke bonace?

Milanovićev otac potiče iz alkarske Cetinske krajine, oduvek rasadišta neobičnih i upečatljivih likova, gde je kao dete i mladić često boravio. To iskustvo i genetika objašnjavaju njegov karakter. Ali, teško da uticaj podinarske bure i opojnih livadskih trava uz Cetinu na čula i um, može objasniti, za mnoge nepojmljivo Zoranovo soliranje u ovom svetskom lomu utopljenom u armagedonske strahove.

Tek kad se zaviri u hrvatski istorijski „bekgraund”, kad se povuku paralele, ukazuju se zraci smislenosti.

U predvorju „trećeg” svetskog rata, što je projekcija svih koji sa zebnjom prate multiplikovanje ukrajinskog rata i nuklearnu retoriku koja je prati, treba se prisetiti strategije hrvatskih političkih i intelektualni elita u prethodnim svetskim ratnim konfliktima.

Kao sastavni deo Austrougarske monarhije, Hrvatska, sa takođe krunskim zemljama Dalmacijom i Slavonijom, napala je Srbiju bez milosti, učestvujući u strašnim zločinima nad civilima u Mačvi i Podrinju.

Za to vreme hrvatski politički emigranti, koje je Nikola Pašić već 1914. godine nagovarao da osnuju Jugoslovenski odbor koji bi se borio za zajedničku državu, čekali su da vide kako će proći crno-žute ekspedicije u tučama sa srpskom vojskom.

Trijumf na Ceru i Kolubari za Antu Trumbića, Frana Supila, Ivana Meštrovića i ostale nije bio dovoljno ubedljiv. Tek kad je postalo jasno da će Italija stati na stranu Antante i dobiti Dalmaciju za nagradu, 30. aprila 1915. Trumbić sa Supilom, Meštrovićem, Hinkom Hinkovićem i Frankom Potočnjakom i dvojicom bosanskih Srba, osnivaju u Londonu pomenuti odbor.

Ili trupe na terenu, ili intelektualni vrh u Londonu, neko je morao biti u pobedničkom stroju.

Kad su srpski seljaci, na području nekadašnjeg austrijskog Karlovačkog generalata Vojne krajine (Lika, Banija i Kordun) ustali u leto 1941. protiv ustaškog noža „hrvatski marksisti”, rekao je Franjo Tuđman, potrčali su da preuzmu ustaničku komandu kako to ne bi uradili „četnici”, tvrdi isti Tuđman. Zagrebački komunisti doveli su tu i umetnike, intelektualce i učitelje koji su počeli da kroatizuju lokalne Srbe.

A partijske vođe, najpre Andrija Hebrang, pa posle njega Vladimir Bakarić, šalju, pod firmom „hrvatskih brigada”, najelitnije jedinice u Bosnu, za pratnju Titovom Vrhovnom Štabu, ne mareći za  odbranu i opstanak okruženih Srba. Sa Neretve i Sutjeske, na Baniju se, od 4.100 poslatih partizana vratilo 550 preživelih i ranjenih.

Bilans Drugog svetskog rata, za Hrvate, lapidarno je utvrdio Stipe Mesić, u govoru pred hrvatskim proustaškim emigrantima u Australiji: Hrvatska je dvaput pobedila, i 1941. i  1945. godine.

Onaj ko u svetskim ratovima igra na obe postojeće, ponuđene opcije, ko u kataklizmičnom vremenu pokrije obe oprečne, zakrvavljene strane, i uz to „kani” pobediti – ne može  izgubiti.