Treba formirati rezerve gasa dok se ne proširi „Banatski dvor"

Od potpisivanja memoranduma o proširenju jedinog podzemnog skladišta gasa u „Banatskom dvoru” prošlo je četiri godina (19. januar 2019), a „Gasprom” zbog sveukupnih okolnosti i rata u Ukrajini verovatno će nastaviti da odlaže početak gradnje druge faze koja bi omogućila utiskivanje 800 do milijardu kubika gasa, zato Srbija ne treba da gubi vreme i čeka da do toga dođe. Ako znamo da bi naredna zima, kako se više puta u javnosti čulo, mogla da bude još teža, bar kada je reč o obezbeđivanju novih količina gasa – rešenje postoji.

– Treba ostvariti ono što predviđa Zakon o energetici. Do danas nije iskorišćena mogućnost da se formiraju obavezne rezerve gasa u skladu sa članovima 346-353, pomenutog zakona. Po analogiji sa već formiranim obaveznim rezervama nafte mogu se naći sredstva za finansiranje proširenja „Banatskog dvora” ili nekog drugog potencijalnog skladišta i tako čuvati sve potrebne rezerve u našoj zemlji. „Gasprom” će verovatno odlagati početak gradnje, što je razumljivo u ovim prilikama, ali i mi može da nađemo neko drugo povoljno rešenja – objašnjava za „Politiku” dr Petar Stanojević, bivši savetnik u Ministarstvu za energetiku, a danas profesor na Fakultetu za za bezbednost.

– Kada je reč o proširenju „Banatskog dvora”, ranije je problem bio u nedostatku projektne dokumentacije i posledično visokoj ceni koja je dobijana kroz ponudu. Za projekte po principu „ključ u ruke” cena je viša zato što je manje projektne dokumentacije pa su rizici za ponuđača veći – navodi naš sagovornik.

Na konstataciju da je rečeno da treba očekivati novo poskupljenje gasa za domaćinstva, i koliko bi u ovom času mogla da iznosi ta nova realna cena, Stanojević naglašava da nema tačan podatak koliko sad košta gas za domaćinstva, ali znajući metodologiju na osnovu koje se cena formira, može s velikom verovatnoćom da kaže da je ispod realne vrednosti.

– Cena je ostala skoro zamrznuta iz doba kada se formirala na osnovu samo „naftne formule” po kojoj smo nabavljali gas od „Gasproma”. Delom prošle godine kupovali smo količine gasa za skladišta i potrošnju koje su po bile veće od onih predviđenih ugovorom sa „Gaspromom”, dakle po tržišnim cenama koje su dostizale i po 3.000 dolara za 1.000 kubika. I danas su cene na slobodnom tržištu oko 700 dolara što je oko dva puta više od onih po kojima nabavljamo od „Gasproma”. Koliko i kako se to odrazilo na „Srbijagas”, njegove bilanse i likvidnost je pitanje za njih, jer oni pored domaćinstava i sistema za daljinsko grejanje prodaju gas i industrijskim potrošačima (oko dve trećine količina) za koje se cene formiraju na drugačijim osnovama. „Srbijagas” će biti likvidan kada se cene usklade sa tržišnim, ali i kada bude optimizirao svoj investicioni portfolio i smanjio troškove. Dakle, to većim delom zavisi od cene, ali ovi drugi faktori uopšte nisu zanemarljivi – objašnjava Stanojević.

Dodaje da je deo rešenja u poskupljenju kako za stanovništvo, tako i za privredu, ali tome treba prići oprezno, posle analize i optimizacije investicija i troškova. Cene gasa za privredu su do danas bile relativno niske u odnosu na zemlje u okruženju, što doprinosi našem razvoju, ostanku i dolasku stranih investitora u zemlju, ali nije rešenje ni da država uzima na sebe teret plaćanje razlika u ceni. Trenutno rešenje za Srbiju je da ostane pri postojećim ugovorima sa „Gaspromom” i da proba da ih „proširi”, jer na taj način dobija najjeftiniji gas. Jednog dana kada se izgradi gasovod Niš–Dimitrovgrad–Sofija i LNG terminal u Aleksandropolisu možemo početi da mislimo i o potpunom otvaranju tržišta i eventualnoj promeni snabdevača. Do tada bismo morali da se čvrsto držimo postojećih ugovora.