Gde su granice ljubavi

Jugoslovenskog dramskog pozorišta u Beogradu. Adaptaciju istoimenog dela Margerit Jursenar potpisuje Marija Velasko, rođena u Španiji, autorka desetak pozorišnih komada i dobitnica brojnih značajnih književnih i teatarskih nagrada. Rediteljka predstave „Vatre” je Karma Portačeli, jedna od vodećih evropskih rediteljki i umetnička direktorka Nacionalnog teatra iz Barselone.

Predstava „Vatre” urađena je u koprodukciji JDP-a i Nacionalnog teatra Katalonije iz Barselone, kao deo šireg evropskog projekta „Katastrofa” u organizaciji Unije teatara Evrope. U predstavi igraju i Sloboda Mićalović, Nataša Tapušković, Nikola Rakočević, Iva Manojlović, Damjan Kecojević i nekoliko glumaca iz Nacionalnog teatra iz Barselone. Scenografi su Marija de la Kamara i Gabrijel Pare Leskano, kostimograf Marija Marković Milojev, autor originalne muzike Đordi Kuljet…

Adaptacija dela „Vatre” je teatarska verzija kojoj je delo Margerit Jursenar samo motiv, sa mnogim referencama na 21. vek, novim paralelama između ideala ljubavi i mitologije. Kakvo vam je ovo umetničko iskustvo?

Roman „Vatre” je oda univerzalnim pitanjima ljudskog roda kroz grčke bogove i njihove rođake, junake i naslednike. Margerit Jursenar se kroz osećanja beznađa, obmane, izbora ili opsesije, zločina ili spasa, rata i vaskrsnuća bavi ljubavlju žene prema muškarcu, ispitujući koliko je kroz društvo koje nas melje i gazi transcendentalni smisao susreta sa drugim otišao dođavola, a da bez njega čak i ljubav i seks postaju samo onanija. Marija Velasko kao dramaturg konkretno i brutalno tačno stavlja grčke junake u konkretne situacije, oni oživljavaju i dišu kao današnje žene i muškarci. Oni se pitaju šta je ljubav. Kakva je to vatra? Izazvana? Najslađa ili najgorča?! Da li se ljubav može sprečiti? Koliko ljubav krši uspostavljena pravila? Da li se može biti zaljubljen i sačuvati se istovremeno?

Kako je, zapravo, tekao proces rada na predstavi „Vatre” i saradnja sa rediteljkom Karmom Portačeli?

Kroz traganje i postavljanje pitanja šta je to ljubav. Na ovom procesu tragamo zapravo za nama samima i otkrivanjem ko smo zapravo mi? Kamo sreće da imamo hrabrosti da budemo sami, svoji i smelosti da rizikujemo da budemo svoji sa drugim. Saradnja sa ekipom iz Barselone je divna upravo na ovom univerzalnom nivou, istih pitanja i iste potrebe za istraživanjem. Sam odabir teksta i teme bio je početak razumevanja i velike radosti. Karma Portačeli nas je vodila sve vreme tako da pronađemo svoj „parkur”. Proces takvog traganja vraća nas osnovi našeg sistema glume. Okrepljujući je takav način rada za glumca. A kada tri jezika, katalonski, engleski i srpski postanu jedan, radost procesa je neizreciva. Toliko se dobro razumemo da se više ne sećam na kom jeziku govorimo, imamo sopstvene jezičke kovanice. Zato su koprodukcije lekovite i vrlo važne.

Jedan ciklus proba imali ste i u Španiji. U kakvim uslovima ste radili sa kolegama u Nacionalnom teatru Katalonije?

Da, imali smo probe sa kolegama iz Barselone koji glume u predstavi. To je prelepo i veliko teatarsko zdanje sa velikom scenom od 900 mesta, i sa još dve srednje i nekoliko velikih studija za probe. Uslovi su zaista dobri. Oni nisu repertoarsko pozorište, pa je tako sve podređeno predstavi na kojoj se trenutno radi, ali surov je taj odnos prema umetničkom delu. Srećnija sam što ovde čuvamo predstave, i što se one oblikuju vremenom i menjaju se kako se i publika menja, tačnije raste.

Među mitskim junacima kojima se bavite u predstavi, vaš fokus je na Fedri, odnosno Magdaleni. Kakav je u ovom slučaju vaš glumački zadatak?

Fedra je žena „čudne” genetike i porodičnog stabla. Njena majka je   Pasifaja, čije se ime doslovno prevodi: ona koja sve obasjava, ali je, ipak, posle prvog braka započela vezu sa bikom i rodila čudovište – Minotaura. Kćerka velikog Minosa, Fedra, postaje žena Tezeja, kralja Atine, koja se zaljubljuje u svog posinka Hipolita i kao takva postaje velika inspiracija piscima. Mi se pitamo zašto Fedra nije mogla da bude neodlučna buržujka koja se samo dosađuje, kada je za to imala sve uslove i muževljevu zlatnu karticu?! Da li je praktičan način života dovoljan za sreću? Da li greh nastaje iz dosade? Gde su granice ljubavi i koliko je ona svesna svoje nade koju nosi kao gubu. Koliko prihvata i sebe i svoju grešku? Da li je prihvatanje sebe jedini smisao i zašto težimo ka nečemu što bi trebalo da izbegavamo! Fedrina ljubav je parabola današnje žene izgubljene u voljenju – poželjnosti kakvu društvo od nas očekuje? Koliko se dajemo i gubimo u toj predaji za koju nas je društvo naučilo da je muško-ženska konvencionalna ljubav. Fedra peva svoju himnu ljubavi! Marija Magdalena na suprotnoj strani kao proglašena grešnica, koja je lutala i živela beskrajnu belu noć upoznavši mnogo muškaraca, pročišćena i krštena Isusovom rukom, a zatim rehabilitovana skoro od hrišćanske crkve i proglašena za sveticu, uči nas da ne možemo čekati večni život da bismo bili oni koji želimo biti. Da je Bog čista ljubav, bezuslovna, imanentna, abnormalna. Marija nam daruje istinu da se ljudska bića mogu voleti samo ako se poštuje njihova beda i njihova nesreća. Svi smo od istog praha stvoreni…

Koju lepotu glumačkog traganja su vam donele ove junakinje, budući da iza sebe imate i te kako zanimljivo umetničko iskustvo?

Marija Magdalena kao gnostik je lekovita u današnjem tumačenju religije i poimanja kako da se sačuvamo i zaštitimo od zagađenih misli i retorike, propagande, gluposti, neznanja i bahatosti kojima smo okruženi. I Fedra i Marija su me naterale da navučem na sebe još deblju kožu posmatrača i da razumem svu gordost današnjeg društva. Kao glumici su mi donele lepezu novog izraza, pogotovo Fedra. Njene istine u telu krhke žene, koja visokim potpeticama korača po naizgled nesavladivoj scenskoj podlozi, ali…