Uspeh ide samo uz rizik

Anica Dobra, izuzetna glumica domaćeg filma, spada u umetnike koji više vole da dela govore o njima, nego da objašnjavaju svoju glumu. Uz skoro dvodecenijski rad u Nemačkoj, zvezda filmova „Već viđeno“, „Balkan ekspres 2”, „Sabirni centar”, „Kako je propao rokenrol” i „Crni bombarder”, poslednjih godina sve više snima i u srpskoj kinematografiji. U razgovoru za naš list to objašnjava ulogama koje je intrigiraju, energijom mladih reditelja koji je dobro vode, ali i saradnji sa ovdašnjim kolegama, kojoj se uvek rado vraća.

Na Festivalu glumačkih ostvarenja domaćeg igranog filma koji se večeras završava u Nišu, Anica je promovisala film „Ljubav i drugi zločini” Stefana Arsenijevića, čija je beogradska premijera zakazana za 17. septembar u Sava centru.

U filmu „Ljubav i drugi zločini”, tumačite lik Anice koja želi da napusti Srbiju. Pošto često snimate u Nemačkoj, da li ste razmišljali da napustite Srbiju odnosno, šta Vas je ovde zadržalo?

To je stvar osećaja u stomaku, ali i instinkta. Kasnih osamdesetih nisam bila vidovita da shvatim šta će nam se dogoditi. Kada sam počela da radim u inostranstvu, shvatila sam da sam donela pravu odluku: da gde god da radim, volim da se vratim kući. Meni je potrebna baza i kamen-temeljac na kome sakupljam energiju. Volim da moja polazna tačka bude Beograd, i to je lična odluka. Postoji paralela sa filmom „Ljubav i drugi zločini”, jer je reč o ženi koja je u četrdesetim godinama žrtva vremena u kojem živi, svojih ideala, htenja i strahova. Iz svega toga u njoj je proradio gen za opstanak. Ona postaje hrabra, osoba koja se usuđuje i koja želi da sprovede svoje odluke. To su impulsi koje čovek dobije samo jednom u životu i koje treba pažljivo da iščita. Anica je u filmu osetila taj trenutak i pronašla novi put za sebe, jer uspeh postoji samo uz rizik.

Potrebna je hrabrost u donošenju odluka i u pokazivanju emocija.

Hrabrost je uvek potrebna, bez obzira da li se radi o egzistenciji, poslu ili emocijama. Potrebna je odluka, ali i sreća. Za tu sreću je potrebno da je čovek talentovan. Biti talentovan za sreću, znači zaslužiti je. S druge strane, kada se kod nas spomene ambicija, ona ima negativnu konotaciju. Ambicija može da se nazove idejom ili zadatkom i bez ambicija ostajemo na istom. Kompliment je kada mi kažu da sam se promenila u odnosu na pre dvadeset godina. To znači da idem dalje, da rastem i sazrevam.

U filmu je prikazano sivilo Beograda i na njemu se insistira. Kako Vi danas vidite Beograd?

Zbog svega što smo proživeli do sada, Beograd je stecište talentovanih mladih umetnika i izvorište novih ideja. Na drugim prostorima, umetnici se inspirišu odlaskom na putovanja ili, nažalost, kada im se dogodi neka tragedija. Mi inspiraciju nosimo u sebi i to treba iskoristiti. Mnogi kažu da film „Ljubav i drugi zločini” ima nešto mračno u sebi. Gledalac oseća hladnoću, ali i sivilo koje je naglašeno kroz fotografiju i beznađe junaka. Beograd ne doživljavam tako i sve se u meni buni protiv takve slike. To što sivilo odiše u filmu ne mora da govori da je Beograd siv i tužan.

Reditelj Arsenijević je upravo najsvetlijim bojama prikazao glavne junake?

Bez obzira na sve oko nas, ljudi su ipak dobri i nisu negativni, pa tako i filmu. Čime god da se junaci u filmu bave, oni u sebi nose iskonsku dobrotu i to vezuje publiku za ovaj film.

U jednoj od izjava posle premijere filma u Berlinu istakli ste da je film nastao zahvaljujući lucidnost reditelja Arsenijevića. U čemu se ona ogleda?

Pre svega u ideji, jer jeArsenijević mlad reditelj sa ciljem koji je imao viziju šta želi. Lucidnost je i maštovitost, duhovitost i hrabrost da se usudite da napravite nešto drugačije, a „Ljubav i drugi zločini” su nekomercijalni film, po mom mišljenju neobičan za naše prostore

Kako Vi balansirate između komercijalnog i umetničkog u karijeri?

Zahvalna sam ako mi se taj balans dešava. Osnov glumačkog posla je kako glumac radi, a ne šta radi. Na ovim prostorima ima mnogo talentovanih glumaca. Čak i u najbanalnijim TV serijama možemo da vidimo da oni privlače ne samo široke narodne mase, nego i stručnu publiku koja je zadovoljna tim kreacijama. Kombinacija komercijalnog i umetničkog pravi od glumca zadovoljnog umetnika.

Jeste li Vi zadovoljna umetnica, glumica?

Ne znam koliko treba da budem zadovoljna i da li ću ikada biti zadovoljna, ili ću stalno džangrizavo komentarisati da sam mogla bolje i drugačije. Cilj mi je i na tome radim da budem zadovoljna osoba.

Pre tri godine ste bili nominovani za najbolju glumicu u Nemačkoj, prošle godine na niškim „Filmskim susretima” nagrađeni ste za ulogu u filmu „Klopka”, a i ove godine ste jedan od najozbiljnijih kandidata za jednu od nagrada. Primajući nedavno nagradu za najbolju ulogu na Sopotskom filmskom festivalu, izjavili ste: „Nisam za bacanje”. Zašto ste tako nešto pomislili?

Smatram da sam neko ko je u karijeri na vreme počeo da dobija nagrade. Moja ambicija je tada bila da neko pogleda film u kojem igram i da me primete. Danas sa velikom zahvalnošću primam svaku nagradu i uvek se iznova iznenadim ako se ona dogodi. To je zbog toga što znam da smo u rasadniku dobrih glumaca i što se nalazim u divnom društvu.

-----------------------------------------------------------------

Od Milene do žene sa slomljenim nosom

Pre tri godine počeli ste snimanje filma „Senke” o Milevi Marić-Ajnštajn. Dokle se stiglo sa tim projektom?

Film o Milevi će postojati ali zbog finansijskih problema neće biti u formi igranog filma, već najverovatnije kao dokumentarno-igrano viđenje njenog života.

Krajem septembra počinjete snimanje filma „Žena sa slomljenim nosom” Srđana Koljevića? Šta možemo očekivati?

Najavila bih ga kao najiskreniji Koljevićev film do sada. On ima neobičan senzibilitet, jer poseduje talenat da iz petnih žila izvuče emocije i događaje koji su autentični.