Princip

Još pre nego što su počeli unapred otpisani pregovori o statusu Kosova i Metohije, tadašnji ruski predsednik Vladimir Putin tražio je od Zapada da se uspostavi „univerzalni model” po kojem bi otcepljeni delovi neke države mogli da dobiju nezavisnost ili da ostanu njen sastavni deo. 

Pre dve i po godine o tome je govorio i Konstantin Zatuljin, jedan od osnivača vladajuće Jedinstvene Rusije: „Na Zapadu nisu spremni da shvate Putinov predlog o univerzalnoj prirodi kosovskog modela. Tako da bi, pre nego što pristane da prizna nezavisnost Kosova, Rusija tu odluku morala da ’veže’ za Abhaziju i Južnu Osetiju, Pridnjestrovlje i verovatno za Nagorno Karabah, što je predsednik i pomenuo. A ako se zaista usvoji odluka o nezavisnosti Kosova, Rusija treba da primeni kosovski scenario na oblasti sukoba na postsovjetskoj teritoriji, bez obzira na to da li međunarodna zajednica priznaje univerzalni karakter tog scenarija s tačke gledišta međunarodnog prava.”

Danas Zatuljinove reči zvuče kao jasno izloženi plan koji je Rusija primenila čim je dobila mogućnost za to – posle priznavanja nezavisnosti Kosova od Sjedinjenih Američkih Država i većeg dela Evropske unije i posle nepromišljenog napada Gruzije na Južnu Osetiju.

U isto vreme, jasna je i dvoličnost zapadnih političara, koji su se juče naglo setili principa međunarodnog prava i nepovredivosti granica, onih istih koje su zaboravili u februaru kada su vlasti u Prištini proglasile samostalnost pokrajine.

Tako Kondoliza Rajs objašnjava da će Vašington u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija „iskoristiti pravo veta da spreči eventualni pokušaj Rusije da promeni status” Abhazije i Južne Osetije, generalnog sekretara NATO-a Japa de Hop Shefera brine što je Moskva prekršila „niz rezolucija Saveta bezbednosti UN u vezi sa teritorijalnim integritetom Gruzije”, a nemačka kancelarka Angela Merkel dodaje da je princip teritorijalnog integriteta jedan od osnovnih principa međunarodnog prava. 

U svetu se, kao u vreme hladnog rata, stvaraju dve „istine”, dva viđenja istih događaja: Zapad se samom sebi čini kao branitelj slobode, a Rusija samoj sebi kao spasitelj država koje NATO napada – od Srbije do Osetije. A kao u vreme devetnaestovekovne „Velike igre” – borbe svetskih sila za nalazišta nafte i gasa – težište sukoba se seli na Kavkaz.

U tom natezanju možda se i pronađe neki novi model za rešavanje etničkih konflikata u celom svetu, ali nije izvesno da će Rusija do tog trenutka (ako njega uopšte bude) agresivnom politikom prema susedima uspeti da spreči sukobe na sopstvenoj teritoriji.

Srbiji u ovakvoj situaciji preostaje samo da ne priznaje nezavisnost Abhazije i Južne Osetije, jer bi time urušila svoju poziciju u odbrani celovitosti države, ali i da ne se pridruži horskoj osudi ruske politike.

Abhazija i Južna Osetija su uostalom „jedinstveni slučajevi” i nemaju veze s Kosovom, da se poslužimo američkom retorikom.