PROLIVANjE KRVI

U minulu subotu nekoliko tabloida, ali i „Borba” (koju još ne potpisuje najavljeni novi direktor i glavni urednik), na prvoj strani, objavili su priču o slučaju Ivice Lovrića, iz Golubinaca kod Stare Pazove, kome u Šibeniku, gde je bio na letovanju, navodno, nije omogućeno da da krv zato što je Srbin. „Pravda” je ovu informaciju opremila nadnaslovom, naslovom i podnaslovom, ovako: „Skandal u Šibeniku, Ivici Lovriću odbili krv zato što je Srbin!”. „Doktorski fašizam u Hrvatskoj. Iako je zadovoljavala sve kriterijume, dragocena tečnost ovog višestrukog davaoca nije bila podobna!”. U „Borbi” je to ovako glasilo: „Hrvatski lekari odbili srpskog donatora, krv nacionalne boje”. Ovaj list se poziva na portal, kako piše, ,, javno.hr ” (mada je adresa www.javno.com/hr/hrvatska), a tabloidima izvor, izgleda, samo smeta.

Pa ni „Borbi” nije baš najneophodniji. Jer, kad pogledate šta tamo (na portalu) piše a kako je to prepričano u „Borbi”, ispada da...

Uostalom, evo šta piše „Borba”: Lekarka mu je rekla „da mu ne može uzeti krv, pitajući ga kako bi sutra bilo osobi kojoj tu krv trebaju dati i kažu joj da je srpska. Lovrić je bolnicu napustio šokiran...”

A Lovrić (mada se na portalu on zove Staniša Beljin) u tekstu koji potpisuje, kazuje: ,, ... kad je liječnica čula da sam iz Srbije, rekla je kako ne postoji način da stranac daruje krv:„Zbog togašto ste vi Srbin, nemojte pogrešno shvatiti, ali ne postoji način da se da krv ovdje, jer postoji mogućnost, ako netko sazna da je dobio krv od nekog drugog državljanina, kao u ovom slučaju iz Srbije, da se neće osjećati ugodno i može se žaliti ili možda napraviti nekakav veliki problem zbog toga. Shvaćam ja vaše dobre i humane namjere, to je u redu i to je jako pohvalno, ali čini mi se da ne bi bilo dobro to da sad napravimo, rekla mi je doktorica, svjesna da sam redovni dobrovoljni darivatelj krvi, da sam zdrav i da najnormalnije udovoljavam svim uvjetima. (...). No, ne zamjeram ja nikome, iskreno (…) niti sam se osjetio povrijeđenim, naprotiv, razumio sam njihove zakone”.

Željko Birić, direktor bolnice u Šibeniku, prema pisanju „Pravde”, ali i ostalih glasila, izjavio je da po zakonu („nažalost, tako je kako je...”) ne bi mogla biti data krv bilo kojeg stranca, „pa makar falilo domaće krvi”. Takav je zakon.

Izjavu Birićevu navode svi, ali naslovi mu ne veruju. Naslovi i nadnaslovi i podnaslovi. A ko će da čita ceo tekst? Sve se manje čita a sve više gleda.

Malo koga zanima da proveri na sajtu šta zaista piše. Pa, na primer, i ovo: ,,... Želim sve najbolje toj sestri i liječnici koje su, ponavljam, bile vrlo korektne i ljubazne, s puno profesionalizma. Osjetio sam da im nije bilo lako reći mi da me moraju odbiti, ali morale su, osjetio sam u njima veliku nelagodu pa im nije drago što je situacija takva kakva je”.

Tako govori dobar, svetski čovek, običan čovek, čovek, a na sajtu „Presa” čitaoci ovako komentarišu komentar Ljiljane Knežević „Krv nije voda” (gde ona povodom ovog slučaja kazuje: „Mržnja je tako jaka da ne žele čak ni krv dobrovoljnog davaoca iz Srbije”):

,,... vrlo je nezrelo od Vas da generalizujete mržnju ostalih naroda prema Srbima, jer to prosto nije tačno. U mom gradu Novom Pazaru živi oko 20 procenata Srba i svi živimo normalno bez mržnje. (...) I u ovom slučaju u Hrvatskoj je individualan slučaj, i zašto mu davati toliko značaja?”.

Pod naslovom: „Rvatsko-kmetski otpad” jedan piše: „Rvati ili balkanski kmetovi i paori su mala, prljava i zatucana kolonija genetski bolesnih fašista. Od rođenja ih uče da budu fašisti i da se sećaju njihovih slavnih ustaša koji su hodali iza nemačkih divizija i klali decu i nejake”. (...)

A drugi:

„Ivica Lovrić je Srbin verovatno katoličke veroispovesti, častan i dobronameran čovek, koji očigledno nije upoznat sa navedenim pomalo čudnim hrvatskim zakonom i sve što se dogodilo primio je veoma teško. Mada, da podsetim, svi zakoni se donose da bi se regulisala neka problematična oblast. Ko zna sa kakvim su se malverzacijama susreli zakonodavci kad su morali na takav način da regulišu to pitanje”.

A treći: ,,... jao dosta više s tim mržnjama... dosadni ste, ima nas i normalnih, ja sam iz Hrvatske, studiram u BGD-u i isto sam tako pokušala dati krv i rekli su mi kako strani državljani ne mogu dati krv... i šta sad?”. 

I sledeći:

„Ne laži. Ja radim kao medicinska sestra u jednom domu zdravlja i u Srbiji nije zabranjeno uzimanje krvi bilo kom čoveku nebitno odakle on dolazi …”.

Ne budem lenj, pa pozovem Gordanu Antuljeskov, saradnicu za odnose sa javnošću Instituta za transfuziju krvi Srbije koja mi je sve lepo objasnila i šteta što ovde nema mesta za sve detalje. Ali, u osnovi, ispada da je, u Srbiji, lekar taj koji odlučuje da li će od nekog uzeti krv (tako i u Hrvatskoj), kao i da se ne uzima krv od stranih državljana koji su u prolazu. Znači, turista. Pa tako je i u Hrvatskoj.

Tema je delikatna, rekla mi je Gordana. Ali, ko bi da mrzi, ne može mu niko ništa.