Dva stava o najtežem problemu srpskog naroda

„Politika” je napravila dobar potez kad je 27. januara u rubrici Pogledi objavila jedan do drugog dva oprečna stava o najtežem problemu srpskog naroda – problemu Kosova i Metohije.

Jedan je stav poznatog i iskusnog novinara Boška Jakšića, a drugi stav iskusnog političara, bivšeg šefa diplomatije SR Jugoslavije Živadina Jovanovića.

Baš zgodno za poređenje i odmeravanje.

Smatram da su stavovi novinara bitni za formiranje javnog mnjenja, ali da stavovi ljudi od struke za međunarodne odnose, među koje spada i gospodin Jovanović, imaju veću težinu.

Po Jakšiću, u svetu, u međunarodnim odnosima, ne postoje nikakva pravila, nikakvi principi, sve je po usmenom dogovoru, a zna se ko diktira sadržaj dogovora. Iskusni diplomata Jovanović veruje da pravila i principi još važe i da ih se treba pridržavati.

Gospodin Boško Jakšić je samo dva dana kasnije u „Politici” pokušao da ojača svoje stavove. Ne mogu da se uzdržim a da ne kažem da sam iznenađen time šta je kao lični stav napisao čovek od pera i ozbiljnog i profesionalnog i životnog iskustva. Kao krunski dobitak Srbije u slučaju odricanja od Kosova i Metohije, koji je u naslovu teksta gospodina Jakšića, stoji – Srbija bi dobila mir. To nam kaže dok se na sve strane iscrtavaju mape „velike Albanije”, a niko od onih koji se smatraju pozvanim da razmrse kosovski čvor ne reaguje.

Jedan citat iz Jakšićevog ličnog stava glasi: „Pećka patrijaršija nesmetano bi mogla da traje kao srpski Jerusalim. Mesto hodočašća kao svim hrišćanima Sveta zemlja. Zar Kijev, grad rođenja ruskog pravoslavlja, nije van Rusije?”

Poslednjom rečenicom iz citata gospodin Jakšić pokušava da nas uteši i ohrabri. Baš mu hvala. Tako pisati dok se i dan-danas ruše srpska groblja po Kosovu i Metohiji, skrnave i pljačkaju crkve, a patrijarhu se ne dozvoljava ni pristup Pećkoj patrijaršiji...

Sećamo se dobro onog albanskog mladića koji je u pogromu 2004. rušio krst sa kupole jedne crkve na Kosovu i Metohiji. Bila je to jasna poruka prognanima: „Zaboravili ste da ponesete svoj krst”.

Perspektiva ulaska u EU uopšte neće biti povoljnija ako se odreknemo Kosova i Metohije, upozorava nas Boško Jakšić. Tu su bitne vladavina prava, demokratizacija, prvo te visove treba da osvojimo, pa tek onda stiže dozvola za ulazak u to carstvo slobode, pravde i dobrote. Kao da mi ne znamo kakve su se oaze od vladavine prava i demokratije još davno uselile u EU.

Prihvatanjem stavova Boška Jakšića, sasvim je izvesno da bi Kosovo kao samostalna država pre ušlo u EU, nego Srbija. I onda bi ono odlučivalo o ulasku Srbije u EU. Udruženi tamo sa svojom „braćom po oružju” – kakvi bi se tek tada ispostavili uslovi Srbiji za ulazak u EU...

Iznoseći svoj stav Jakšić piše: „Srbija je 1999. faktički izgubila Kosovo, a Rezolucija Saveta bezbednosti 1244, koja potvrđuje teritorijalnu celovitost, nije Biblija, nije zamišljena da večno traje. Zameniće je neka nova, prilagođena stvarnosti na terenu. Evropski plan je samo pripremna etapa.”

A tu „stvarnost na terenu” oblikuju oni koji iz svojih interesa prave od Kosova samostalnu državu, s perspektivom da postane članica „velike Albanije”. U tome im obilato pomažu i stavovi slični onim gospodina Boška Jakšića.

Cvijetin Mihajlović,
Subotica