Patrik Beson – Đokovićev prorok

Prošle godine u oktobru Patrik Beson je u svojoj knjizi koju je objavila Čigoja štampa „Novak Đoković, Rat zvezde”, prorekao povratak Đokovića u Australiju. Beson piše:

„Da li će se Novak jednog dana vratiti u Australiju, jedinu zemlju gde je stavljen u pritvor? Kengur, reći će ljudi. Ceo australijski narod – posle 250 dana zabrane kretanja – ustao je kao jedan, kao gnom protiv Srbina. Posle nekoliko meseci patnje Australijanci nisu hteli da svetski broj 1 dođe, igra i, u slučaju da pobedi, njima ispred nosa u džep strpa dva i po miliona US dolara. Ima mnogo Srba u Australiji. I dosta Hrvata. Nemaju nikakvu priliku da se sretnu s obzirom na dimenzije zemlje. Srbi su demonstrirali ispred ’Park hotela’, osrednji hotel sa dve zvezdice pretvoren u užasan centar za pritvorenike. Hrvati su ostali ispred svojih omiljenih televizijskih serija: jedan Srbin u g......a.

Za Novaka Đokovića, monaha (koji to nije) dobrotvora. Dobar samarićanin za sve Srbe. On na plećima nosi čitavu svoju zemlju, dok se Švajcarska veoma dobro snalazi i bez Federera, a Španci ne osećaju potrebu za Nadalom. Novak i njegovih devet miliona dece, koje treba razonoditi i nahraniti. Čitav narod na svojim ramenima. Svaku pobedu narod slavi. Svaki poraz narod žali. Ostali imaju karijeru, on ima sudbinu. Dok njegovi protivnici ulaze na igralište on prodire u Istoriju. Nikada se jedna zemlja toliko nije identifikovala sa svojim sportistom. Ili možda jeste, francuska predgrađa sa Zidanom 1998. godine.

Novak Đoković nije igrač, on je sveštenik. Loptica, to je đavo koga oba protivnika grubo šalju jedan drugome s nadom da se prokletnica neće vratiti na njihovu stranu. Novak je Blizanac, kao Puškin, i obojica, u neku ruku, pišu na isti način: brzo i dobro.
Pojavio se na licu zemlje u najgorem trenutku – ali i u najboljem za jednog spasitelja – u vreme poslednjih balkanskih ratova (1992–1999). Prvi put u Evropi, posle više godina, uz reč ’srpski’ bilo je i pohvalnih prideva. Sportski komentatori nisu mogli da govore drugačije. Činilo se da Novak, nalik čudesnom Bodlerovom oblaku, lebdi nad istorijskim dramama koje su prolazile preko njegove divne zemlje. Odjednom se u novine i televizijske dnevnike u Beogradu ponovo vratila lakoća – ona lakoća koju isporučuju veliki snabdevači, umetnici i sportisti. Novak je u srpsku pesmu ponovo uneo lake i zavodljive refrene koji su bili nestali.
Tenis je rat – zar loptica ne leti brzinom metka – rat u kojem niko ne gine, i to je veliki napredak u poređenju s normalnim ratovima, to jest s nenormalnim ratovima. I ovde ima pobeda i poraza, ali ni jedni ni drugi nisu krvavi.
Srbija nastavlja da zaposeda stadione, verovatno je to ono što se zove ’velika Srbija’. Njen pastir je Novak, sa svojom velikom torbom u kojoj je njegovo oružje: reketi.”