Vek od rođenja akademika Milke Ivić

O jeziku je pisala s nadahnutošću pesnika i s preciznošću matematičara – tako su kolege govorile o lingvisti, profesoru univerziteta i akademiku Milki Ivić (1923 – 2011).

Povodom 100 godina od rođenja Milke Ivić podsetićemo na to kako je akademik Predrag Piper opisao njenu ličnost i zaostavštinu: „Umela je kao malo ko da iza naizgled naivne jezičke sitnice vidi krupne teorijske činjenice. Uvela je u srpsku lingvistiku veliki broj teorijskih pojmova i sve ih je ubedljivo obrazložila na srpskom i slovenskom jezičkom materijalu. Sa lakoćom uspevala da pronikne u suštine teorijskih novina i da ih razvija na srpskoj i slovenskoj građi, a da istovremeno ostane samosvojna, a ne predstavnik određenog pravca”, naveo je je Piper.

U tekstu o Milki Ivić, koji je objavljen u časopisu „Južnoslovenski filolog” istakao je i da je bila primer ličnosti po kakvima se prepoznaju pokolenja.

– Kod nje je plenila retka lucidnost i široka erudiranost, a posebno predanost posmatranjima jezika i razmišljanjima o jeziku. Drugovala je sa Romanom Jakobsonom, držala predavanja uporedo sa Noamom Čomskim i Čarlsom Filmorom, diskutovala o lingvističkim pitanjima sa Bohuslavom Havranekom, Ježijem Kurilovičem, Urijelom Vajnrajhom, Františekom Danešom, Rudolfom Ružičkom..., bila je član Akademije nauka i umetnosti Norveške (od 1976), Srpske akademije nauka i umetnosti (od 1976), Saksonske akademije nauka i umetnosti (od 1979), Slovenačka Akademija nauka i umetnosti (od 1983), dvadeset godina vrlo aktivni i veoma uvaženi član Komisije za proučavanje gramatičke strukture slovenskih jezika Međunarodnog slavističkog komiteta (1964-1984), počasni član Lingvističkog društva Češke (2000), počasni doktor Ruskog državnog univerziteta u Petrozavodsku (2002). Predavala je na velikim univerzitetima u svetu i pozivana da na njima ostane, ali je ipak izabrala da bude u svojoj zemlji, kao što je to pola veka pre nje učinio i njen veliki prethodnik Aleksandar Belić, istakao je Predrag Piper.

Podsetio je da je karijeru univerzitetskog profesora izgradila na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu, gde je 1955. počela da predaje na katedri koja je tek bila osnovana, a odlazeći u penziju 1984, ostavila je iza sebe naučnu školu, čijem su formiranju pečat dali pre svega profesori Milka i Pavle Ivić.

– Njen raznostrani duh oživljavao je ono čega bi se dotakao, bilo da je to istorija lingvistike, sintaksa, semantika, teorija književnog jezika ili nešto drugo. Bila je neponovljiva u najboljem smislu te reči. Njena disertacija „Značenja srpskohrvatskog instrumentala i njihov razvoj” (1954) ostala je do danas neprevaziđeno istraživanje u slovenskoj istorijskoj sintaksi. Za njim su usledila monografska istraživanja drugih slavista o istoriji i značenjima padeža u drugim slovenskim jezicima, uvek sa pozivanjem na monografiju Milke Ivić, istakao je njen kolega Predrag Piper.

– U teškim vremenima, a odavno za druga ne znamo, lekovito je podsetiti se s kim smo imali imamo privilegiju da budemo savremenici, čiji smo mogli biti učenici, saradnici čak i prijatelji. U vremenima kada malodušnima hoće da klecnu kolena i malakšu ruke, kada hoće da poveruju da ništa nije čvrsto, da sve može i ovako i onako samo da bude nekako, spasonosno je znati, ali i govoriti, da je među nama uvek bilo, a verujemo da će i biti, ne malo, ljudi od najvišega soja, onih koji su idući kroz istoriju jedan za drugim, ili jedan uz drugog, ostavljali za sobom široki put, po kojem znamo i odakle idemo i koliko dugo idemo i kuda smo krenuli. To su ljudi, bili oni naučnici, ratnici ili domaćini, čija stamenost izvire iz pune svesti i o onima pre njih, i o onima posle njih, i o sopstvenom mestu u tom nizu. Da takvih u našem rodu nije bilo, i to u većini, ne bi nam se ovde do danas ime održalo, niti bismo nadživeli nekolike nenaklonjene nam carevine. Milka Ivić napustila je ovaj svet u 88. godini života, što su visoke godine, same po sebi vredne velikog uvažavanja. Ali, bio mlad ili star, čovek koji veruje da je njegov pravi dom sa one strane neba, zna da je glavni deo njegovog života onaj koji dolazi posle ovog rastanka, misli o tom delu svoga budućeg života i priprema se za njega, da bi, kada sastavi svoj početak s krajem, njegova dobra prošlost bila zalog još bolje budućnosti. Jer je ovaj život lep pre svega kao nagoveštaj onoga, još lepšega, i kao prilika da to bar donekle zaslužimo, rekao je Predrag Piper u govoru povodom smrti Milke Ivić.

Udžbenik za Nemce, Amerikance, Kineze

Knjiga „Pravci u lingvistici” (1963) učinila je poznatim ime Milke Ivić širom sveta.

– Kada je Milka Ivić napisala tu kasnije najprevođeniju knjigu srpske lingvistike, u Srbiji je izdavač odlagao njeno objavljivanje. Ali našao se izdavač u Sloveniji, na preporuku iz Amerike, i objavio je pet izdanja „Pravaca u lingvistici”. Kasnije je još pet izdanja te knjige objavljeno u Beogradu. Iz mnogobrojnih prevoda „Pravaca u lingvistici” učili su i još uče, na svojim jezicima, istoriju lingvistike i Nemci, i Estonci, i Korejci, i Amerikanci, i Kinezi, i Poljaci, i Japanci, i Turci kao i mnogi drugi. „Pravci u lingvistici” su već pola veka temelj lingvističkih znanja i za pedesetak pokolenja srpskih lingvista. Sledile su knjige „Lingvistički ogledi (1983), „O jeziku Vukovom i vukovskom” (1990), „O zelenom konju: novi lingvistički ogledi” (1995), „Lingvistički ogledi, tri (2000), „Red reči: lingvistički ogledi, četiri” (2002), „O rečima: kognitivni, gramatički i kulturološki aspekti srpske leksike” (2005), kao i preko četiristo drugih naučnih radova, naveo je Piper.